Шушти врло тихо док пролази. Зато га не чујемо. Пролази мимо нас. Прави тренутак, сам по себи не постоји сакривен негде у временском низу, чекајући да га откријемо. Он је онда када ми кажемо да јесте, али то схватимо тек када нам промакне. Прекасно.

Sedela sam u autobusu, u drugom redu sa leve strane, do prozora. Slušala sam radio. Posle dve stanice, pored mene je sela žena. Krupna žena. Nagnječila me je. Ja istina nisam krupna, čak i premršava za svoje godine. Ugurala se na sedište, ili bolje rečeno ugnezdila, pošto je napravila onaj pokret levo-desno koji prave kokoške u crtanim filmovima, kad sedaju u gnezdo. Vukla je torbe i uzdisala. Verujem da joj je bilo teško.
Sedela sam tako između nje i prozora i gledala kako se smenjuju razmrljane boje na kiši. Bilo mi je toplo.

- Izvolite komšinice.
- Dve kifle.
- Sa susamom, kimom ili prazne?
- Prazne.
- Velike, male?
- Velike.
- Prave ili krive?
- Svejedno.
- Pa nije svejedno komšinice, otkud ja znam da li ćete vi da pravite sendvič ili ne!?
...a ja sam samo želela običnu kiflu za doručak.

Malo toga mi je ostalo u sećanju na detinjstvo. Nedeljna jutra i prozor pored kreveta, gugutka koja je svako jutro sletala na krov kuće pored nas, miris čiste posteljine, promenjene prethodnog dana i zrak sunca koji me opominjao da treba da ustanem i krenem na trening, glas iz daleka: «Poooopravljamo kisobraneeeee!» Nikada nisam uspela da uhvatim tačan trenutak buđenja. Da li je to sekund kada postanem svesna mirisa omeksivača koji je moja majka brižljivo stavljala svaki put, ili je to zvuk ulice i komšiluka, ili je zrak sunca koji je tvrdoglavo ulazio kroz prozor, svejedno je. Ležala

Stajala sam na prozoru i posmatrala ulicu. Komšinica sa prvog sprata, neverovatno stara žena, izašla je napolje da prošeta. To je radila svaki dan. Ovaj put su je Cigančići gađali kamenjem, jer je ružna i stara. Pomislila sam kako može da umre za dan dva i da joj poslednji događaj u životu ostane to kamenovanje i psovanje. Strašno. Onda sam se setila neke druge situacije ... Kada smo bili mali, jedna žena je svaki dan prolazila našom ulicom. Bila je poprilično ružna i naš deda nas je plašio rečenicom: "Evo ide Babaroga!" Mi smo bežali u kuću kad je vidimo i verovatno vikali

Nikada nisam sigurna gde prvo počinje, u duši ili u telu. Taman kad pomislim da me noge ne drže, shvatim da je to saznanje došlo umotano u jezivu malodušnost. Kod mene to tako ide. Onda stepenice. Kao da beskonačno rastu ispred mene i nikad kraja, a početak je već na početku bio daleko. Vremenom sam se naučila da treba da preturam džepove dok se penjem, jer nema goreg poraza od trenutka kad ugledam vrata stana, a ključa nigde. Šta će ćoveku toliki džepovi? Kao da sila gravitacije nije dovoljna! Onda glad koja se stvori odjednom i ono podmuklo krčanje u crevima. A zatim sudovi,

Da li se stvarno ostvaruju one želje koje jako poželimo, one koje dugo želimo i koje nam se čine veće od nas samih? Da li je moguće da ih ponekad toliko jako želimo da previdimo trenutak u kome nam se pruži prilika da ih ostvarimo? Ili se dovoljno naviknemo na to da samo želimo i kada dođe trenutak ispunjenja, mi se uplašimo i pravimo se da ne primećujemo, jer šta ako ipak ne uspe i lepa želja postane ružno i bolno neispunjeno očekivanje koje peče u vrhovima prstiju... Vrhovi prstiju... u stvari sve što sam ikad osetila, svako zadovoljstvo i svaki savršeni trenutak desio se

Kao da su prošle godine i ništa se nije desilo. Nije me bilo, ne znam gde sam lutala... Ne znam ni šta sam očekivala, ali nešto jesam... Međutim, ništa. Sve je ostalo isto, kao da smo juče sedeli poslednji put. Imala sam osećaj da se na meni hvata paučina, raste lišće I diže se pesak... I opet ništa. Pokušala sam da zaćutim da vidim da li će to išta promeniti i opet ništa. Ustala sam i otišla... niko ništa nije primetio.

Osam godina sam živela na Novom Beogradu... tamo daleko u blokovima. Dane sam provodila na Savi, zimi sam lutala pustim dugačkim ulicama, noćima sedela dugo kraj velikog prozora i na uličnoj svetiljci posmatrala kapi kiše ili pahulje, tišinu. I onda zvuk tramvaja... Prvi jutarnji me podseća na moju sobu u dedinom stanu, četke umazane od boja i papire rasute po krevetu i podu, dok se prvi zraci svetlosti probijaju kroz uvek spustene roletne. Moji ukočeni prsti koji bi još nešto da nacrtaju a nisu više u stanju, neka zadovoljna praznina u duši, srećna potrošenost. Oni dnevni i česti

Iskoračila sam lagano u sneg. Svuda oko mene bila je tišina, ona večernja. Stajala sam tako na vrhu stepeništa i čekala. Trenutak mi se odjednom učinio previše dugačak. «Gde je? Šta sad traži?», pomislila sam i nesvesno rukom zagrabila sneg sa ograde. Bio je iznenađujuće hladan, nikada do tada to nisam primetila. Onda sam se setila da sam prestala da nosim rukavice, jer sam u vazduhu osetila miris proleća. Iza mene su se čula vrata kako škripe i njegovi koraci. Okrenula sam se sa grudvom u jednoj ruci spremna da je bacim... i stala. Ovako je sve počelo pre osamnaest godina.