Malo toga mi je ostalo u sećanju na detinjstvo. Nedeljna jutra i prozor pored kreveta, gugutka koja je svako jutro sletala na krov kuće pored nas, miris čiste posteljine, promenjene prethodnog dana i zrak sunca koji me opominjao da treba da ustanem i krenem na trening, glas iz daleka: «Poooopravljamo kisobraneeeee!» Nikada nisam uspela da uhvatim tačan trenutak buđenja. Da li je to sekund kada postanem svesna mirisa omeksivača koji je moja majka brižljivo stavljala svaki put, ili je to zvuk ulice i komšiluka, ili je zrak sunca koji je tvrdoglavo ulazio kroz prozor, svejedno je. Ležala

Koliko smo zaista svesni onih malih zadovoljstava, svakodnevnih ali retkih prijatnih trenutaka? Gledam ljude oko sebe, svoje prijatelje, bliske prijatelje i pitam se da li zaista njima vreme teče drugačije. Neki od njih su zaposleni, neki nikada nisu ni radili ali nije u tome stvar. Svaki put kad se skupimo povede se priča o tome koliko ko ima sreće u životu. Kao da je to nešto što ti ili daju ili ne daju kad se rodiš, zadenu ili ne zadenu u benkicu, pa šta kome zapadne. (Neka sestra ili babica koja porađa sve naše majke, ima ormarić pun paketića sreće, ali od silnog posla ne može

Шушти врло тихо док пролази. Зато га не чујемо. Пролази мимо нас. Прави тренутак, сам по себи не постоји сакривен негде у временском низу, чекајући да га откријемо. Он је онда када ми кажемо да јесте, али то схватимо тек када нам промакне. Прекасно.

Našli smo se na trgu. Bilo je toplo. Darkovih pet minuta uvek nekako čudno prerastu u pola sata. Išli smo kroz Knez Mihajlovu i ja nisam razumela ni reči. Bila sam suviše umorna da bih govorila. Hodala sam nesvesno, vukla noge po pločniku.
Izložba fotografija u Cvijeti. Volim taj prostor. Uvek kad uđem, pustim da me obgrli, nekako prijatno. Toplo je. Zaboravila sam na umor, isla

Nikada nisam sigurna gde prvo počinje, u duši ili u telu. Taman kad pomislim da me noge ne drže, shvatim da je to saznanje došlo umotano u jezivu malodušnost. Kod mene to tako ide. Onda stepenice. Kao da beskonačno rastu ispred mene i nikad kraja, a početak je već na početku bio daleko. Vremenom sam se naučila da treba da preturam džepove dok se penjem, jer nema goreg poraza od trenutka kad ugledam vrata stana, a ključa nigde. Šta će ćoveku toliki džepovi? Kao da sila gravitacije nije dovoljna! Onda glad koja se stvori odjednom i ono podmuklo krčanje u crevima. A zatim sudovi,

Subota je, sedim na poslu. Iz nekog razloga mi ne pada teško. Mirno je popodne, sama sam, sa terase se čuju vrapci, sa cd-a Tom Waits. Ovo bi bio trenutak u kom bi nekada davno zapalila cigaretu, povukla jedan dugačak dim, zadržala neko vreme a onda lagano pustila da napravi oblik u vazduhu. Neki čudno prijatan osećaj me ispunjava celog dana pomešan sa onom slatkom lenjošću i neradom vikenda. Mogu da zamislim milion i jedno mesto na kom bih sada radije bila. Ima dana kada imam potrebu da zapišem kako se osećam, ali mi sve beži i migolji se pod prstima. Možda je ovako, a možda i

Konobar je prišao i spustio šoljicu na sto, a zatim i čašu.
- Prijatno. - rekao je tiho i otišao.
Uzela sam kašičicu i napravila udubljenje u peni, sipla sam šećer a zatim promešala kafu. Prvi gutljaj. Skoro kao miris kada uđem u nepoznatu prostoriju ili stisak nečije šake kada se predstavlja. Svaki put je drugacije i sve je tu, ceo dan koji se lagano završava, nešto kao tačka na kraju rečenice. Ne mogu tačno reći kakvu kafu pijem, to zavisi od raspoloženja. Ponekad je suviše slatka i to su naporni dani, nešto kao malo, lično i potpuno tajno zadovljstvo koje

Trenutak - kratak vremenski period sa kretanjem samo u jednom pravcu, ostaje u sećanju, ali se ne ponavlja.

Čitav život sastavljen je od trenutaka. Neki ga obeležavaju kao početak i kraj, neki su odgovorni za duga prijateljstva ili ljubavi za koje mislimo da nikada neće proći. Svaki je bitan na svoj način, svaki se dešava samo jednom. Što ga duže iščekujemo, to trenutak postaje bitniji i, čini nam se, veći. Fizički, uslovno rečeno, svi su isti, svi traju podjednako kratko. Ono što ga čini većim, dužim, je naša žudnja pre nego što se desi.

Gutljaj kafe i cigareta, nepročitane novine na stolu i čaša vode od juče. Danas niko neće doći. Tišina koja usporava vreme i miris zime bez snega. Možda niko neće ni zvati. Preturam po starim, zaboravljenim sitnicama. Pismo koje mi je nekad neko napisao i bezbroj telefonskih brojeva bez imena.
Ako pismo stavim u teglu i dobro zatvorim, da li ću sačuvati i trenutak u kom je napisano?

Kao da su prošle godine i ništa se nije desilo. Nije me bilo, ne znam gde sam lutala... Ne znam ni šta sam očekivala, ali nešto jesam... Međutim, ništa. Sve je ostalo isto, kao da smo juče sedeli poslednji put. Imala sam osećaj da se na meni hvata paučina, raste lišće I diže se pesak... I opet ništa. Pokušala sam da zaćutim da vidim da li će to išta promeniti i opet ništa. Ustala sam i otišla... niko ništa nije primetio.