Malo toga mi je ostalo u sećanju na detinjstvo. Nedeljna jutra i prozor pored kreveta, gugutka koja je svako jutro sletala na krov kuće pored nas, miris čiste posteljine, promenjene prethodnog dana i zrak sunca koji me opominjao da treba da ustanem i krenem na trening, glas iz daleka: «Poooopravljamo kisobraneeeee!» Nikada nisam uspela da uhvatim tačan trenutak buđenja. Da li je to sekund kada postanem svesna mirisa omeksivača koji je moja majka brižljivo stavljala svaki put, ili je to zvuk ulice i komšiluka, ili je zrak sunca koji je tvrdoglavo ulazio kroz prozor, svejedno je. Ležala

Pljušti nad Beogradom. Jedna od onih večeri kada niko ne želi da bude napolju. Gledam kapljice kako odskaču po asfaltu dok čekam zeleno na semaforu. Ne mogu da saberem misli ispod kapuljače. Previše je toplo za januar. Neki gorak ukus u ustima...Onaj što ostaje posle loše vesti, teških reči ili nove plombe. Stojim na kiši, ona pada po meni, ja ne osećam ništa. Kapi padaju sa moje kapuljače kao sa nekog starog krova. Čini mi se, mogla bih ovako večno da stojim, jer možda i vreme stoji...U stvari samo prebrzo curi kroz prste, a ja ne osećam.

»E,eee, lako je tebi. Baš te briga...», rekao je kao i svaki put i zapalio cigaretu. Uvek mi to kaže posle mog odgovora na pitanje «Šta ima novo». Neki ćočkovi načeg razgovora ostaju isti. Već deset godina pijemo tu kafu i ćaskamo, sedimo jedno preko puta drugog, sve je isto samo se prostor menja. Dobro poznajem taj pokret paljenja cigarete i prvi dim, pogled sa laganim osmehom i iščekivanja mog odgovora na sitna bockanja i pošalice. Za sekund pomislim kako jednom mozda neću imati želju da odgovorim i kako će tada u stvari prestati da mi bude bitno, da mi bude stalo...u tom

Svakog jutra budi me ista pesma, a za njom i sledeća. Svakog jutra pijem kafu iz iste šolje, a imam ih trideset i sedam. Svakog jutra zovem isti taxi i vozi me isti taksista... na istom mestu izlazim. Svakog dana srećem ista lica i iste priče. Možda je to samo život.

Шушти врло тихо док пролази. Зато га не чујемо. Пролази мимо нас. Прави тренутак, сам по себи не постоји сакривен негде у временском низу, чекајући да га откријемо. Он је онда када ми кажемо да јесте, али то схватимо тек када нам промакне. Прекасно.

Našli smo se na trgu. Bilo je toplo. Darkovih pet minuta uvek nekako čudno prerastu u pola sata. Išli smo kroz Knez Mihajlovu i ja nisam razumela ni reči. Bila sam suviše umorna da bih govorila. Hodala sam nesvesno, vukla noge po pločniku.
Izložba fotografija u Cvijeti. Volim taj prostor. Uvek kad uđem, pustim da me obgrli, nekako prijatno. Toplo je. Zaboravila sam na umor, isla

Subota je, sedim na poslu. Iz nekog razloga mi ne pada teško. Mirno je popodne, sama sam, sa terase se čuju vrapci, sa cd-a Tom Waits. Ovo bi bio trenutak u kom bi nekada davno zapalila cigaretu, povukla jedan dugačak dim, zadržala neko vreme a onda lagano pustila da napravi oblik u vazduhu. Neki čudno prijatan osećaj me ispunjava celog dana pomešan sa onom slatkom lenjošću i neradom vikenda. Mogu da zamislim milion i jedno mesto na kom bih sada radije bila. Ima dana kada imam potrebu da zapišem kako se osećam, ali mi sve beži i migolji se pod prstima. Možda je ovako, a možda i

Konobar je prišao i spustio šoljicu na sto, a zatim i čašu.
- Prijatno. - rekao je tiho i otišao.
Uzela sam kašičicu i napravila udubljenje u peni, sipla sam šećer a zatim promešala kafu. Prvi gutljaj. Skoro kao miris kada uđem u nepoznatu prostoriju ili stisak nečije šake kada se predstavlja. Svaki put je drugacije i sve je tu, ceo dan koji se lagano završava, nešto kao tačka na kraju rečenice. Ne mogu tačno reći kakvu kafu pijem, to zavisi od raspoloženja. Ponekad je suviše slatka i to su naporni dani, nešto kao malo, lično i potpuno tajno zadovljstvo koje

Osam godina sam živela na Novom Beogradu... tamo daleko u blokovima. Dane sam provodila na Savi, zimi sam lutala pustim dugačkim ulicama, noćima sedela dugo kraj velikog prozora i na uličnoj svetiljci posmatrala kapi kiše ili pahulje, tišinu. I onda zvuk tramvaja... Prvi jutarnji me podseća na moju sobu u dedinom stanu, četke umazane od boja i papire rasute po krevetu i podu, dok se prvi zraci svetlosti probijaju kroz uvek spustene roletne. Moji ukočeni prsti koji bi još nešto da nacrtaju a nisu više u stanju, neka zadovoljna praznina u duši, srećna potrošenost. Oni dnevni i česti

Sedela sam u autobusu, u drugom redu sa leve strane, do prozora. Slušala sam radio. Posle dve stanice, pored mene je sela žena. Krupna žena. Nagnječila me je. Ja istina nisam krupna, čak i premršava za svoje godine. Ugurala se na sedište, ili bolje rečeno ugnezdila, pošto je napravila onaj pokret levo-desno koji prave kokoške u crtanim filmovima, kad sedaju u gnezdo. Vukla je torbe i uzdisala. Verujem da joj je bilo teško.
Sedela sam tako između nje i prozora i gledala kako se smenjuju razmrljane boje na kiši. Bilo mi je toplo.