Svakog jutra budi me ista pesma, a za njom i sledeća. Svakog jutra pijem kafu iz iste šolje, a imam ih trideset i sedam. Svakog jutra zovem isti taxi i vozi me isti taksista... na istom mestu izlazim. Svakog dana srećem ista lica i iste priče. Možda je to samo život.

Jedne noći, moj prijatelj i ja, sedeli smo u parku i jeli pecivo. Posle dugog ćutanja, izgovorih jednu veliku istinu. U tom trenutku, iza naših leđa, srušilo se drvo.

Gutljaj kafe i cigareta, nepročitane novine na stolu i čaša vode od juče. Danas niko neće doći. Tišina koja usporava vreme i miris zime bez snega. Možda niko neće ni zvati. Preturam po starim, zaboravljenim sitnicama. Pismo koje mi je nekad neko napisao i bezbroj telefonskih brojeva bez imena.
Ako pismo stavim u teglu i dobro zatvorim, da li ću sačuvati i trenutak u kom je napisano?

Trenutak - kratak vremenski period sa kretanjem samo u jednom pravcu, ostaje u sećanju, ali se ne ponavlja.

Čitav život sastavljen je od trenutaka. Neki ga obeležavaju kao početak i kraj, neki su odgovorni za duga prijateljstva ili ljubavi za koje mislimo da nikada neće proći. Svaki je bitan na svoj način, svaki se dešava samo jednom. Što ga duže iščekujemo, to trenutak postaje bitniji i, čini nam se, veći. Fizički, uslovno rečeno, svi su isti, svi traju podjednako kratko. Ono što ga čini većim, dužim, je naša žudnja pre nego što se desi.

Konobar je prišao i spustio šoljicu na sto, a zatim i čašu.
- Prijatno. - rekao je tiho i otišao.
Uzela sam kašičicu i napravila udubljenje u peni, sipla sam šećer a zatim promešala kafu. Prvi gutljaj. Skoro kao miris kada uđem u nepoznatu prostoriju ili stisak nečije šake kada se predstavlja. Svaki put je drugacije i sve je tu, ceo dan koji se lagano završava, nešto kao tačka na kraju rečenice. Ne mogu tačno reći kakvu kafu pijem, to zavisi od raspoloženja. Ponekad je suviše slatka i to su naporni dani, nešto kao malo, lično i potpuno tajno zadovljstvo koje