Moja majka je ponajviše zalužna što je ideja normalnosti za mene od najranijeg detinjstva bila u potpunosti obesmišljena. Ona to nije uradila namerno, verujem da nije razmišljala o tome što je govorila, ali je suviša često koristila tu reč - normalno i meni je to bilo dovoljno da shvatim da ona ima toliko široko značenje, da ga uopšte i nema, tj. da je neupotrebljiva. „Da li je normalno da ne namestiš krevet?" (Ni

Petak je ovde kod nas najteži dan u nedelji, međutim, ja spadam u onu grupu ljudi koji krajnje nekritično vole svoj posao, pa mi čak ni sređivanje dosadne papirologije ne pada osobito teško. Ovog petka, sa još više elana sam završio ono što je trebalo, zato što me već sutradan čekaju Campo de' Fiori i druge barokne radosti mog voljenog Rima. Plan je bio jednostavan: banka, optičar, teretana i veče uz knjigu i tenis na TV-u.

Kada sam doneo odluku da pišem blog, rekao sam sebi da ću pisati o književnosti i o kulturi. Da ne bismo mislili o popovima i bitangama, da ne bismo trošili energiju i reči na glupost, jer je već dosta toga rečeno i ja ne znam šta bih dodao osim besa - a moj bes neće nikome pomoći, ovaj blog posvećujem muzici i ovoj kratkoj priči iz zbornika mladih ex-yu pisaca Rukopisi 31. Autor je Vladimir Miletić.

          Sreo sam ga na autobuskoj stanici, čekajući prevoz za Zrenjanin. Razgovor sam započeo iz jednog jedinog razloga - bilo mi je beskrajno dosadno, a on je bio jedina osoba u mojoj neposrednoj blizini. Bojan (nazovimo ga tako) je sedeo na drugom kraju moje klupe i gledao autobuse kako dolaze i odlaze i ljude, parove i porodice kako se dočekuju i ispraćaju, ljube, mašu, pozdravljaju, plaču i odlaze spokojni. Delovao je glupo i isprazno,

         Prve moje spontane asocijacije na Ameriku su već godinama polja pamuka koja se protežu, kao sneg u ravnici, do besvesti i još dalje, i toliko su bela da čovek oslepi ako ih gleda predugo. Zatim poneka benzinska pumpa pored puta i obavezna crkva, jer se valja pomoliti svugde i u svakoj prilici, raspeća na bregovima, bilbordi sa biblijskim citatima i neonski Isusi

Skoro sam se ponovo vratio Kunderi, možda jer mi je preko potrebno malo nepodnošljive lakoće. Odmah na prvim stranama knjige, Kundera piše nešto što je, čini mi se, strahovito važno. Citiram ga ovde za one koji će tek da pročitaju Nepodnošljivu lakoću postojanja:

Ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za vječnost kao Isus za križ. Takva

U nekoliko prethodnih tekstova, pokušao sam da objasnim svoje stavove o mentalnim poremećajima, o tome koliko prezirem svaki pokušaj nedvosmislenog definisanja normalnog. Sada želim da pokušam da ispričam ono što bismo možda mogli nazvati drugom stranom medalje. Pokušaću da ispričam nešto o istoriji psihijatrije i istoriji „ludosti". Neću ulaziti u to kako

          Oduvek me je oduševljavalo to što reči imaju ponekad i beskrajno mnogo značenja. Zato je, pretpostavljam, prevođenje uvek bilo veliki izazov za mene: otkriti ta značenja, odlučiti se za jedno ili dva, jer se sve nijanse jedne reči nikada ne mogu prevesti.
          Odrastao sam na dva jezika. Postoje delovi moje familije koji na srpskom jeziku ne znaju da kažu ništa više od „Dobro jutro gospodine Popoviću" ili „lubenica"

 
           Projekat Antologija srpske književnosti zamišljen je kao online biblioteka u kojoj bi bila predstavljena kapitalna dela srpske književnosti. Na taj bi način (ponavljam: kapitalna) dela srpske književnosti bila dostupna domaćim čitaocima, ali istovremeno i onima u inostranstvu. Pored ovoga, na prezentaciji ovog projekta stoji i da postavljanje ovih (još

           Pokušavate da pošaljete SMS poruku ženi ili mužu ili švalerki, ali bezuspešno. Svaki put kada pokušate da pošaljete poruku, vaš telefon se ugasi. Prvi put, drugi put, treći put. Već počinjete da osećate neko pritiskanje u grudima, cupkate nogama. Četvrti put, peti put. Svaki put kada upalite telefon, iznova počinjete da pišete poruku. Počinje da vas svrbi leva potkolenica,