Proleće 2004. godine bilo je baš naporno i razočaravajuće. Vojislav Koštunica je postao premijer, na mesto gen. direktora RTS-a bez konkursa je doveden Aleksandar Tijanić, od lustracije nije bilo ništa, 5. oktobar je sve više ličio na pozorišnu predstavu sa velikim brojem statista, dok je „Naša Krmača“ posle osam godina izlaženja ugašena zbog jakih pritisaka i finansijskih sabotaža, pre svega distributera štampe.

A onda se desilo čudo, nalik onoj čuvenoj sentenci da „Bog nikada ne zatvori vrata, a da ne otvori prozor“.

Više od 2 (dva) meseca građanke i građani na demonstracijama u prestonici Srbije zahtevaju POLITIČKU i KRIVIČNU odgovornost za nalogodavce i izvršioce terorističkog akta u Hercegovačkoj ulici 25. aprila 2016.

Da podsetim: uništena je legalna privatna svojina akcijom maskiranih terorista, nekoliko građana je silom, protivzakonito zadržano, a svi pozivi komunalnoj policiji i policiji da intervenišu i zaštite javni red i mir – ignorisani su i odbijeni.

 Iako je aktuelni režim u više navrata tokom protekla 2 meseca obećavao i obećavao privodjenje pravdi odgovornih, a sam premijer posle višenedeljnog vrdanja i demagoških akrobacija konačno locirao najodgovornije u vrhu gradske vlasti, do juče, 18. jula 2016. ništa, AMA BAŠ NIŠTA nije učinjeno da se makar saznaju imena i prezimena nalogodavaca i fantomiziranih izvršilaca pomenutog terorističkog akta u centru Beograda.

U sredu, 16. maja 2018.

 

I u susednoj Crnoj Gori, nekadašnjem „drugom oku u glavi", odnos prema urednicima i novinarima - ratnim huškačima  liči na ovdašnji, ali je zanimljivo kako je tamošnji režim reagovao na pomen odgovornosti za počinjene ratne zločine.

Najpre je Crnogorski Centar za građansko obrazovanje (CGO) pozvao tužilaštvo da istraži odgovornost novinara u ratnim dešavanjima na prostoru bivše SFRJ tokom devedesetih godina prošlog veka.

„Poražavajuća je činjenica da se mnogi novinari još uvek nalaze na ključnim mestima u medijskom sektoru i da nikada nisu

Blato i glib u koje smo se (ili su nas) uvaljali, pa ni makac zbog poplava gluposti, neznanja i primitivizma, primoravaju nas najpre da ustanemo u što većem broju, a onda na načinimo prvi korak. Bolje reći, tri koraka ka normalnoj i slobodnoj Srbiji:

1. korak - Donošenje i primena Zakona o otvaranju tajnih dosijea i Zakona o lustraciji.
Novi zakon o lustraciji bio bi dopuna starog zakona, važećeg od 2003. do 2013. godine, ali na našu nesreću nikada primenjenog.
Dakle, novi zakon bi „pokrio" i proteklih 13 godina, period u kome je

 

Nekada su se Novogodišnje želje ispisivale na (s)nežno dizajniranim čestitkama, koje su danas ne samo dirljiva uspomena, već i deo porodičnog blaga, imajući u vidu šta se u medjuvremenu ispodešavalo sa nama i u nama.

Danas se Novogodišnje čestitke ne pišu, već ukucavaju, bilo u tastaturu mobilnog telefona ili kompjutera. Ukucane želje su poput prepariranih leptira

 

Te srede, 12. marta 2003. zatekao sam se poslom u Agenciji za mala i srednja preduzeća. Tokom sastanka u kancelariju je uletela jedna od službenica Agencije odsečno izgovorivši: »Pucali su na Djindjića!«. U prvom trenutku nisam poverovao, jer su ranije u čaršijskom opticaju često bile glasine o atentatu. Medjutim, novinarski poziv je uradio svoje: pozvao sam odmah svoju redakciju da proverim, i saznao da je vest o atentatu tačna.

Usledio je novi mentalni manevar: verovatno je to bio samo pokušaj atentata, tim pre što se nedavno, na auto-putu kod hale LIMES, već

U političkom cirkusu zvanom "SRBIJA" nakon tzv. presude za aferu "kofer", objašnjenja i pojašnjenja za aferu "satelit", of-šorijade tajkuna i Subotićeve prijave Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Miškovića i Beka, više nema mesta za političke klovnove. Sada su na redu političke akrobate!

U Pohorskoj ulici je početkom šezdesetih godina bio prvi novobeogradski

Danas sam preporučenom poštom dobio od Upravnog