Vreme nakon Drugog svetskog rata kao vreme „velike sinteze" protivrečnih tendencija epohe će zapravo biti vreme geopolitičke ravnoteže i balansa među svetskim silama, što je konačno rezultiralo politikom detanta (franc. détente - opuštanje) među velikim silama koja je na snazi bila u centralnom delu ovog perioda - od sredine šezdesetih do početka osamdesetih godina 20. veka. Državnici koji će obeležiti ovaj period će više biti skloni pregovaranju nego konfliktima, koristeći same konflikte uglavnom kao sredstvo za jačanje pregovaračke pozicije, a ne kao cilj sam po sebi. Možemo reći da je, nakon pola (dvadesetog) veka u kome su takt događaja određivali neuravnoteženi destruktori poput Vilhelma II i Hitlera, nastupilo vreme u kome će takt određivati uravnoteženi državnici u najboljem maniru bizmarkovske diplomatije.

Odvajkada je Gospođa Justicija teglila terazije i mač a povezanih očiju donosila odluke sama i bez ikoga i beše zato usamljena i tužna ... ali ovde, humanisti i pravdoljupci je prigrliše kao rod rođeni i dobi svu podršku i potporu ...

 

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju

Постављање правих људи на право место јесте једна од првих лекција пословног менаџмента и данас се једнако односи како на приватни тако и на јавни сектор. Наш недавни извештај о економској мобилности, пословима и родним разликама у Србији, који

status quo

 

Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Posle ovog objavljivanja na sajtu VJ, mogu samo da konstatujem da je Treći svetski rat počeo, "nenadano i iznenada". Svako će izvući svoj zaključak. Čast vojnika Srbije je zanavek okaljana a nacizmu su široko otvorena vrata.

 

SMRt FAŠIZMU, SLOBODA NARODU 

Уочио сам недавно да српска влада, опет, покушава да изабере директоре јавних предузећа преко јавног конкурса. То је вредно сваке хвале јер је професионални менаџмент критична тачка модернизације ове важне јавне имовине. А одавно је прошао рок да се то уради јер су многи од садашњих директора у статусу „вршилаца дужности" већ