Ovo prvo pismo biće iz dva dela, bila su i dva dana konferencije : )

Prvi dan, na IFDTu, protekao je u ekspertskoj debati, sasvim solidnoj, sa očekivanim, ceremonijalno-neokolonijalnim "ovako bi to trebalo" introm, prožetim hladnoratovskim slur terminima tipa „postkomunističke zemlje", „autoritarni sistemi" itd. U ovom kontekstu to su one zemlje koje - između ostalih istorijskih ili aktuelnih grehova - nisu znale ili i dalje ne znaju da uspostave pravilan odnos prema Holokaustu; na svetu kao takvom postoje demokratske i autoritarne politike, jedne su kao što znamo no-no

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

Panafrički pokret protivi se vojnim intervencijama ali ne meša uzroke i posledice

Prepričan intervju profesora Horacija Kembela (Horace Kempbell) sa Sirakuza Univerziteta na Democracy Now, poznatoj američkoj nezavisnoj novinarskoj Internet platformi. Da bi objasnio aktuelnu situaciju u Nigeru, Sahelu i celoj Zapadnoj Africi široj publici, profesor mora „da nacrta" elementarne ekonomske-istorijske procese i odnose kolonijalizma, neokolonijalizma i militarizma u Zapadnoj ali i celoj Africi, koji su obično slabo poznati, relativizovani a najčešće ignorisani

Prepričan kratak izveštaj BreakThrough novinske platforme sa samita EU i CELAC (Community of Latin American & the Caribbean States)

- Dve strane kao da se potpuno mimoilaze, kao da govore u prazno: Ralf Gonsalves, predsedavajući CELAC-a, stavio je jak naglasak u svom govoru na potrebu da se evropske zemlje posvete reparacionoj pravdi za ropstvo i kolonijalizam, što je od EU predstavnika shvaćeno kao nekakav anahronizam jer bi navodno trebalo da se govori o Ukrajini kao najaktuelnijem problemu kolonijalizma u svetu. Međutim,

Evo i prvih komentara na udarnu vest sa naslovne strane pokojnog sajta B92: 

Da li ste na listi? Vučić najavio isplate: Prvo 20.000, pa 10.000 i uskoro još 10.000 

(Ovo su podsećanja na vreme kada je realizovano alternativno vođenje kroz postavku Muzeja švedske istorije)

Kad smo već kod svetsko-sistemske priče... sećaš se one prilično impresivne, samokritične nacionalno-istorijske teze u muzeju? O tome kako je Švedska postala ekonomska sila zahvaljujući ratnoprofiterskoj državnoj strategiji u „tri svetska rata“ (gde se za prvi računa Tridesetogodišnji rat)?. Jednostavno se švedska privreda okoristila, omastila o te katastrofe; zahvaljujući geografsko-istorijsko-političkom

Programi savesti (5)

Već sam te ubeđivao da taj dupli cinizam završava u opštem nepoverenju prema proizvodnji i protoku informacija koji je po Čiberu potpuno u buržoaskim rukama (kao što to neće primetiti značajni ovdašnji bard umereno-liberalnog buržoaskog novinarstva Z. Panović na ovoj diskusiji i kao što će organizatori razgovora obrisati pitanja koja sam postavio na fb eventu, npr. u vezi psihologizacije i stigmatizacije recipijenata „dezinformacija" i povezivanja tog trenda sa njihovim

Prijatelji iz zemalja koje su u dguom nizu genocida, ratnih zločina i masakriranja civilnog stanovništva u desetinama država sveta izvršile i brojne genocide, našli su vremena da u jeku genocida u Gazi u kome su direktni sačesnici i pomagači - Srbiji i njenim građanimja malom, prikladnom lekcijom iz novije istorije čestitaju današnji zajednički jubilej.  

Izložba "Lavirint 90-ih", prostor Miljenko Dereta  

Ono što je uopšte poznato, nije zbog toga što je poznato takođe i saznato...

(G.F.W. Hegel, Fenomenologija duha)

Večite devedesete dobile su i svoj muzej. Trenutno se nalazi se u lavirintu. U lavirintu, za razliku od maze-a, nema mnogo izbora, mnogo traganja i otkrivanja a pogotovu nema izbora oko cilja ulaska u lavirint i izlaska iz lavirinta. Cilj je dolazak do njegovog centra a izlazi se na istom mestu gde se ulazi. Put do centra i natrag do izlaza/ulaza