srpskom, rodnoravnopravnom i/ili rodnosenzitivnom

Jučer obećah nastavak prethodnoga posta o novom putu srpske spoljne politike u avanturu. O ponudi i pozivu nezabeleženom u istoriji međunarodnih odnosa da jedna zemlja nečlanica, gost na skupu po vlastitoj želji, zastupljena preko najvišega predstavnika, svoga neposredno izabranoga predsednika, "ladno" kaže da ima želju organizovati redovni

 

Pre neki dan sam radio intervju sa dr Žarkom Koraćem i on mi je na pitanje šta misli o aktuelnoj spoljnoj politici Srbije, odgovorio otprilike ovako:

"Spoljna politika Srbije danas se tetura izmedju zelja za evropskim integracijama i takozvane bitke za Kosovo.To se formalno zove politika " i EU i Kosovo "! A izmedju

U dvorištu moje osnovne školi stoji nas gomila. Baš kod onog natkrivenog dela ispred ulaza gde smo igrali "između dve vatre".  Pada mrak. Uglavnom su to  ljudi sa kojima sam išla u gimanziju, sa kojima sam se družila tada i tokom studija... i poneko iz osnovne. Čekamo. Razmišljam kako je lepo što su tu oni ljudi koje smatram inteligentnim osobama. Drugi ne bi ni čekali naravno. U jednom trenutku neko nas je pozvao. Ulazimo. Iznutra to više nije hol moje škole već neka svečana sala, slična onoj u Skupštini grada (Beograda). Puno je ljudi u odelima. Pokazuju nam vrata. -Tamo je ulaz ..u Evropu! Jer to je ono što smo čekali. Idemo kroz hodnike, dole, pa gore, stepeništa puno, nema prozora, veštačko osvetljenje, puno podseća na hodnike u Studenjaku .. Pokazuju nam naše sobe. Kažu nam da je sada žurka, proslava i da možemo da se pridružimo. Krećemo kroz hodnik negde stepeništem nadole, u neku diskoteku. Žurka je negde tamo odakle dopiru grozomorni zvuci nekih narodnjaka. -Ne, hvala! Ostaćemo u sobi! Pravićemo mi sami svoju žurku. OK! Ispalo je više kao sedeljka. Bio je i jedan bloger oko čijeg godišta smo se Žmu i ja natezali to popodne.

 I onda sam se probudila!

Kada se u novinama pojave naslovi kao “Tajne službe vojske bez ikakve kontrole”, “Magija tajnih službi “  i izjave ministra odbrane da sa direktorima službi sarađuje na bazi promenljivog poverenja, a ne da sa njima rukovodi iako su mu potčinjeni, to naravno izazove niz dobronamernij ali i onih drugih pitanja u vezi tih “misterioznih” službi.

Već devet godina priča se o reformi sistema odbrane, svaki ministar odbrane na kraju svake godine govori o značajnim rezultatima koji su postignuti a posebno svaki ističe kako je upravo “od kako je on ministar napravljen ogroman i suštinski pomak“. Bilo bi krajnje neodgovorno reći da nisu ostvareni značajni reformski procesi, uz isto tako značajne promašaje, počev od masovnog i neselektivnog penzionisanja i lutanja oko koncepcijskih pristupa.

Inače, održano je na stotine konferencija, seminara, savetovanja, javnih rasprava, stručnih konsultacija, realizovano mnogo mnogo uzajamnih radnih poseta na različitim nivoima sa ciljem da se razmenu iskustva o reformi sistema bezbednosti.

Neka ranija  ekipa iz Generalštaba i Ministarstva odbrane predlagala je ujedinjenje VOA i VBA u jednu službu, iako nigde u svetu nema primera da su te dve službe objedinjene. Državni sekretar za politiku odbrane Dušan Spasojević odbacio je taj model spajanja i naložio da se nekadašnji model tih službi u JNA modifikuju za današnja vremena, jer se, po njemu, a što je i tačno , pokazao kao bolji i funkcionalniji od predloženih rešenja.

Naša navika je izgleda da patimo od naše posebnosti pa tako prikupimo iskustva mnogih zemalja, izučimo različite modele, ukrstimo ih i onda umesto da odaberemo najbolji mi napravimo kombinaciju najlošijih rešenja i to zovemo kao naš specifični model.

Postoji ona poznata pitalica koja je razlika  između diplomate, vojnika i devojke. Dakle, kad diplomata kaže «da» misli «možda», kad kaže «možda» misli «ne», a ako kaže «ne» i nije diplomata. Za vojnika «da» znači da, «ne» znači ne, a ako odgovori  «možda» i nije vojnik. Kad devojka,  kaže «ne» znači «možda» , «možda» znači «da», a ako kaže odmah «da» i nije devojka. Po toj analogiji možemo posmatrati i odnos Srbije prema prema evropskim i evroatlantskim integracijama, s tim da se često ne zna u kojoj je ulozi, diplomate, vojnika ili devojke.

Ako je suditi po medijima,izgleda da se aktuelizuje pitanje našeg odnosa sa i prema NATO-u, a čak se pominje i mogućnost da se ona mudra Deklaracija o vojnoj neutralnosti preispita u Narodnoj skupštini, sa namerom da se ukine.

Šta je sve uticalo na to, da li zahtev DSS da se raspiše referendum,da li neka druga kretanja ili stagnacije, da li razočaranje onih koji su očekivali da će Rusija i SAD obnoviti «hladni rat», a Medvedev i Obama upravo rekli da od toga nema ništa. Time otpada i ona teorija «da ćemo čekati promenu međunarodnih okolnosti i onda povratiti sve što smo izgubili i što su nam oteli, a mi njima nismo uspeli «. Doduše, takvu teoriju su zastupali čelnici SNS dok su mislili radikalno, a ne racionalno.

U međuvremenu smo,zarad unutrašnje-političkih kombinacija i kalkulacija doneli čuvenu i premudru Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, tako da naše članstvo u NATO nije uopšte aktuelno jer niti nas ko zove niti bi mi kao hteli. Doduše,

Posle priličnog lutanja, Srbija se prošle godine konačno nametnula kao ozbiljan partner međunarodnoj zajednici  postavljajući problem Kosova pred Međunarodni sud pravde.

Srbija dosledno i principijelno zastupa stav u svim međunarodnim kontaktima i forumima da ne priznaje niti će priznati nezavisnost  Kosova.

I ne treba Srbija da prizna nezavisno Kosovo, niti se to od nje traži,ali mora sama sebi da prizna da popstoje mnogi problemi koje treba  i koji se mogu rešavati nevezano za to.

Sve je to u redu ali Srbi na Kosovu i građani Kosova moraju da žive i rade,da regulišu osnovne životne probleme koji ne mogu da stoje i čekaju odluke međunarodnog suda pravde.

E u tom pogledu izgleda i vlada najveća konfuzija. Dovoljno je pomenuti samo stavove oko učešća na lokalnim izborima, oko izlaska pa ponovnog ulaska Srba u KPS, oko plaćanja i neplaćanja pa onda plaćanja i dobijanje struje.

Sve u svemu, utisak je da se glavna briga oko Kosova svodi na to koliko će se moći eksploatisati na unutrašnjem političkom planu.

Dakle, sve ovo liči na poznatu taktika kreni-stani ,na konfuziju u kojoj  se sve manje zna šta je patriotsko a šta ne,ko su patriote a ko izdajnici ili da se može biti malo jedno i malo drugo u isto vreme. Evo prosto. Prošle godine su rekli izađite iz KPS,

 Nema potrebe da otvarate tekst jer ga ispod nema, ali hvala Vam na čitanju : )
Jednostavno : ne zaboravite Budućnost. 
Neki bi trebalo i Tada da rade nešto Pametno.

"U ovom protestu, umesto da demonstrante samo na trenutak vidite iz trolejbusa ili automobila kako mašu zastavama, srešćete ih gotovo u svakoj „šetnji“ po Internetu. Umesto zastava i uličnih grafita, ugledaćete stotine svakojakih sajtova i narazličitijih web-portala koji su postavili banere sa pozivom da se spase Petnica."
http://www.savepetnica.com/

"Procenjuje se da će posle sedam dana potpisivanja, ovu prvu elektronsku peticiju potpisati ukupno oko 8.000 ljudi, dok će broj potpisnika izvan Srbije biti bar 3.000."
Zajebali ste se. Biće ih više. (Unfuckable )

«Započeli smo ovu akciju revoltirani činjenicom da se Vlada Srbije i njene institucije olako odnose prema jedinstvenoj, vrhunskoj obrazovnoj instituciji u zemlji», kaže dr Milovan Šuvakov, jedan od članova neformalne grupe «Čudesna šuma», inače istraživač na Institutu za fiziku u Beogradu. «U startu nismo ni slutili koje razmere će ovo dostići, mada smo bili pripremljeni na sve. Našli smo snažan računar sa dobrom vezom ka internetu, optimizovali skripte kako bi izdržale veliku posećenost i potom pratili posetu», kaže Šuvakov, objašnjavajući kako se nada da će, uz spašavanje Petnice, ovom peticijom bez papira dodatno podstaći državu da više obrati pažnju na obrazovanje koje je «dugoročno gledano, direktno ulaganje u buducnost».
izvor
update

Idemo ! 

Polako. Ni naslov ni tekst koji sledi nisu moji. Radi se o prevodu eseja prof. Hamida Dabašija, napisanog davne 2006. Ko je prof Dabaši? Iranski Amerikanac, intelektualni istoričar, kulturni kritičar i književni teoretičar, koji predaje iranistiku (ako se to tako zove – Iranian studies) i komparativnu književnost na univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Autor je devetnaest knjiga koje pokrivaju teme od iranske i palestinske kinematografije preko istorije do islama (Dabaši je inače je stekao dve doktorske titule na univerzitetu Pensilvanije – sociologija kulture i islamske nauke). No, sve to možete naći na Wikipediji i/ili njegovom sajtu, ako vas zanima.