Jedino što stare udbaške špije umeju da rade je da seju mržnju, drže svoje građane u strahu, i stvaraju haos od budalastih dezinformacija, prosto, jer kvalitetan finansijski plan ne postoji.

Da u najnovijem hrvatskom budalasanju postoji "inteligentni dizajn" očito je od samog starta, od ustoličenja ministra Hasanbegovića početkom tekuće godine, preko raznoraznih mračnih splitskih popova koji saslužuju molebane za pokojne fašističke lidere - nepomen im ime zločinačko; do nekakvih bizarnih zatrašivanja trkom u naoružavanju.

Kako god, kada sretnete obične i gradske ljude, iz većih hrvatskih urbanih sredina, nigde ne primećujete ovu hasanbegovićevsku debilanu: obični ljudi iz Hrvatske, posebno u okruženjima gde su podjednako stranci, oni se oslanjaju na i raduju pomoći suseda iz Srbije.

Гост аутор: anonymous

Датуми 

Историја није нешто што нам се само догађа, она се и ствара. Историју пишу победници. У њој је уписан однос моћи. Историја се памти по датумима који овековечују славу победника, и понижење побеђеног. Датуми се брижљиво бирају.

Данас 14. маја 2016. године, у Бањалуци заказан

 gošća autorka: riply

Mikeleov tekst o strini mu Stojki je bio inspiracija da u dahu izlijem priču o mojoj babi i sačuvam je od zaborava u nevidljivoj ženskoj istoriji Crne Gore.

Jovana je rođena neđe u poslednjoj deceniji 19. Vijeka. Ne zna se tačna godina, a njena djeca su govorila da baba dodatno krije godine jer je bila starija od đeda. Bila je potpuno plave kose I plavih očiju, pa su je zvali Bela, mliječnog tena koje sunce nikada nije vidjelo, niska i zdepasta. Podigao je stric koji je bio bez djece, tako da je, koliko je to bilo moguće u okvirima tog vremena, bila mažena i pažena kao djevojčica.

Postoje te paralele između Istre i Vojvodine, koje su više pusta želja Vojvođana sa jedne strane, i percepcija Vojvodine od strane Istrijana. Da ne idem baš u dubinu, opisaću događaj koji će slikovito objasniti sličnosti i razlike između Istre i Vojvodine, bar onako kako ih ja vidim.

Pre nekog vremena čitao sam, kolumnu, čini mi se, Teofila Pančića (do pisanja ovog teksta nisam uspeo da izguglam da budem siguran), ali tu je pisalo otprilike sledeće: kada pitate u Istri domaćine kod kojih letujete, da li može biti problema sa parkiranim kolima koja imaju srpske

Interesantno je kako reč „generic" („opšte", „nebrendirano", ...) ima negativne konotacije u Engleskom slengu - inferiorno, zapušteno, prljavo, izgužvano, manje važno, ...

I kako je brend postao jedna od mračnih sila koje prožimaju moderni, civilizacijski „univerzum", a sveprisutna i magnetski privlačna.

Slučajno je PCR (Paul Craig Roberts) iskoristio reč kao opšti obrazac u članku o kapitalizmu kada je dao primer prodaje nemačkih podmornica Grcima za novac koji su pozajmili od Nemaca, a koji Grcima nije bio potreban nego je politička "elita" bila podmićena da bi ga pozajmila. Dalje ide priča, što PCRova što moja, kako nije svaka kinta od tog novca projekcija napravljene vrednosti vrednih Nemaca, nego je izvučena iz "kvantnog vakuma", pošto je to moguće na najvišim nivoima vlasi prostim pritiskom na kompjutersku tipku.

       Ne, nisam bila u Norveškoj.
       Bila sam na Zlatiboru. I u Višegradu.

      Tamo mi je bilo kao u Norveškoj:)

Moj favorit na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj je "ŽIVI ZID". Planirali su 3 mandata u Saboru, osvojili su jedan, ali vredan. Čestitao sam dragom prijatelju Ivanu Pernaru dugo sanjani ulaz u zastupničku klupu!

No, uspeh gradonačelnika Metkovića Bože Petrova, inače po zanimanju psihijatra, ponovo me je uverio da je i u Srbiji moguće naći izlaz iz ove agonije. Ono što su Božo Petrov i koalicija "MOST nezavisnih lista" uradili tokom predizborne kampanje i čak 19 osvojenih zastupničkih mesta u Saboru nakon upravo završenih parlamentarnih izbora svakako je tračak nade i

Nebojša Milenković, kustos i istoričar umjetnosti: UMJETNOST MORA DA SE IZBORI ZA VLASTITI BUNT

Intervju vodio: Đorđe Krajišnik
Oslobođenje, Sarajevo

Nebojša Milenković, istoričar umjetnosti i viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, za Dane govori o umjetničkoj avangardi sedamdesetih u Novom Sadu i Jugoslaviji, ali i mjestu, statusu i poziciji umjetnosti danas

 ... Živimo u statičnim društvima koja su, pritom, u potpunom vlasništvu neodgovornih i gramzivih političkih oligarhija koje su se samoproglasile nekakvim elitama. Uostalom, ovde nikad nije bilo popularno postavljati pitanja, polemisati, misliti, dovoditi pod sumnju... Sa druge strane, neštedimice se nagrađivalo poslušništvo, podaništvo i prigodničarstvo. Što nije uspela da ućutka cenzura - odradila je autocenzura. Kako sedamdesetih - tako i danas. Uostalom, znate li za još neki narod, osim ovih naših balkanskih, koji se toliko dosledno pridržava izreke: Ćutanje je zlato!?