U poslednjih nekoliko godina na međunarodnoj sceni dolazi do promena u glavnim ekonomskim i trgovinskim šablonima. Ove promene mogu za Balkan i Srbiju predstavljati – ničim izazvanu – istinsku razvojnu šansu, to jest mogućnost da se sa margine pomerimo bliže središtu međunarodnih trgovačkih, tehnoloških i finansijskih tokova. 

Naravno da se podaci o nekim osobama prikupljaju, ali u Srbiji nemamo čak ni priliku da saznamo njihov broj. Kada ne znamo njihov broj, nemamo prilike ni da saznamo zbog čega se ti podaci prikupljaju. Ako se zna da se na neke "glasnije" nevladine organizacije gleda itekako sa podozrenjem, ne bi me čudilo da je i u Srbiji na delu prikupljanje podataka o predstavnicima nevladinih organizacija.

Ovih dana, od 17. do 21. oktobra, boravio sam u Crnoj Gori i bio neposredni svedok tamošnjih oktobarskih demonstracija. Najviše su me zanimale ispisane parole, njihovi sarkastični i satirični naboji. Ni pet para, tj. centa nisam davao za prepucavanja na relaciji režim-opozicija niti za svakojaka podmetanja, plasirana preko potplaćenih

Milan Nikolić

Čitavo jutro sve društvene mreže koje koristim zatrpane su montažama  srpske i hrvatske zastave ukopljene u jedan ram. Moguće je da je ljudima stvarno dosta. Moguće je da više ne mora niko da bude ubijen da bi došlo do nekakve katarze. Moguće je da ljudi više ne mogu i ne žele a ćute o gluposti koja proizvodi nasilje. Ali ne bih o tome. Godina je žestoko počela. Početak se može sažeti u nekoliko dobro poznatih reči. Prva reč je histerija. Odjekuje sa svih frekvencija, iz krugova obe Srbije, o njoj se filozofira među elitom i od nje se skapava na ulici. I proizvođačima i konzumentima histerije je dosta onoga što su stvorili i onoga što prežvakavaju od jutra do mraka. Reklo bi se histerije je previše i đavolu i đakonu ali niko da odustane.

Razmišljam kako su mnogi zakoni u stvari prokletstva, neki fizički posebno. Na trenutke samo i možda bi tačnije moglo da se kaže kako su mnoga prokletstva horizontalnije kategorije pa su dobre šanse da će mnogi od nas prvo da ih primete u fizičkom svetu.

Ima mišljenja da nam uglavnom geometrija podupire intelektualnu srž i da posle nje dolaze derivati, abstraktni, lingvistički, numeriči i ostali. I pored toga što nam geometrija, i dovoljno je da se ograničim na nju, donosi i beskonačnost, ako rastegnemo maštu pa pokušamo da se pogledamo u nekoj veličini, npr, "sve" što nam Njutnovi zakoni kažu je da smo "poprilično" self-referencijalni, vrtimo se oko jednog te istog težišta dok nas neko ne pogura sa strane.

I kako strane širimo u jednom trenutku nemamo više nikog da nas pogura. Realm bez ikoga i ičega nam je stran. Mi, u stvari, u takav realm ne verujemo.

Pretpostavljam da će mnogi mlađi među nama doživeti da odu u svemir, na izlet, u najmanju ruku u bestežinsku orbitu oko zemlje. Bestežinstvo ima i jednu suroviju dimenziju, "svuda" prisutnu ali u bestežinskom očiglednu - zamišljam atronauta na pet metara od svemirskog broda. Brod miruje i astronaut miruje, u relativnom smislu se ne pomeraju. Ono što je prokleto u ovom performansu je da ne postoji autonomna akcija od strane astronatuka koja može da ga značajno približi ili udalji od svemirskog broda. Astronaut je yarobljen u vrlo ograničenom prostoru, a bez lanaca, lisica i ostalog, potpuno slobodan, a potpuno zarobljen.

Posle bloga "Ćutanje", mora da seledi i "Glasno ćutanje". 

 

 

Srpski woody guthrie.

Pre nego što par desetina nas podeli Nobelovu nagradu za mir povrh ekskvizitne geo-političke analize, i nadasve kreativnih rešenja za planetu Zemlju, i šire, ovde na Blogu B92, Penzin Magazin nas podseća da je danas "Svetski dan siromaštva - Apsolutno siromaštvo pogađa 628.000 Srba" (italic, bold, i mnogo veći font) (International Day for the Eradication of Poverty, pa bi, možda, i kod nas trebalo ubaciti reč "iskoreniti" u naziv, iako se razumemo, naši smo (ovo mi je iskreno veselo, tj ne šalim se na račun Emsiemsija, ali ću ga jednog dana ipak pitati zašto mu je em na kvadrat).

 

Iako (i ova reč je potrebna da bi uz pomoć refleksije sekla preko naše svakodnevne važnosti, žurbe i površno-neinteligentnog, prigušenointeligentnog u politički korektnijem maniru, challenged, shvatanja prostor-vremena u kom smo se zadesili) je osnivač, co-osnivač, ili diskretan, ozbiljan, dobronameran i pametan promoter ovog magazina, tj iako je on još mlad i fiziološki, očigledno, tj nisam ga upoznao uživo, al šišti mu testosteron na sve pore i rupice, reklo bi se po gvozdenom pogledu i ko strela držanju na fotkama po Internet prostorima, i iako je on B92 bloger i autor, a ovaj blog je poznat po višim, supra-tematskim nivoima svesti i ekpertize, dok je Penzin za starije ljude, iako su se ovi "iako" sjatili u ovoj mojoj maloj rečenici, od Penzina se može svašta naučiti.

Hrvatska pokušava da nađe način da nekompaktnost svoje teritorije, odnosno najjužnijeg dela: Dubrovnika i Pelješca, prevaziđe izgradnjom mosta ili specijalnog auto-puta preko BiH. BiH nije preterano naklonjena takvoj soluciji. Da li moguć širi kompromis, koji bi obe strane, uključujući i entitete učinio zadovoljnim. U BiH postoje još dva ’problema’, koje neretko potenciraju elite iz Sarajeva i Banjaluke. Naime, iz Sarajeva često zahtevaju stvaranje Distrikta koji bi ’objedinio’ glavni grad, tako što bi se tri opštine (istočnog) Sarajeva u RS i severni deo opštine Trnovo,

"Volio bi umrijet prije nego ostarim

volio bi umrijet, samo da ih ne vidim

kako pričaju priče kao naši starci

bivše djevojčice, bivši dječaci..."

("Crvena Jabuka", Dražen Ričl)

 Osamnaestog septembra 1986. godine, na putu za Mostar gde je trebalo da održe koncert, jedan od automobila u kome su bili članovi grupe "Crvena jabuka" doživeo je nesreću. Basista Aljoša Buha je poginuo na licu mesta, dok je vodja i zaštitno lice grupe Dražen Ričl teško povredjen. Uprkos naporima lekara, Dražen je podlegao povredama 1. oktobra.