Са закашњењем од неколико дана, открила сам случај девојчице са Косова и Метохије која је пре две године, трауматизована и болесна, стигла у хранитељску породицу. У новој средини је обасута пажњом и љубављу, проширени су јој видици, психолошки је оснажена, њен интелект подстакнут. Ишла је у добру београдску основну школу, постала

Dugujem izvinjenje uredništvu sarajevskog "Oslobođenja" jer sam letos umesto njima dao prioritet jednom nedeljniku a oni su na najbolji način propratili ovogodišnji Nišvil.
Moj saradnik Ćira je pak letos uživo pred tv kamerama pocepao primerak "Narodnih Novina" (jedinog niškog dnevnog štampanog medija) rezigniran što godinama ne objavljuju da je u Nišu održan jedan

      Sredinom dvijehiljaditih, kada sam iz banjalučkog naselja Obilićevo prešao u Rosulje, vrlo miran, tih i gotovo periferijski dio grada sa pokojim stambenim nizom zgrada i mnoštvom jednoporodičnih kuća načičkanih oko slijepih ulica blizu groblja Sv. Marko, živio sam sam u stanu bez interneta i televizora. U to vrijeme sam, pored čitanja knjiga i slušanja muzike, uglavnom pratio radio i to zagrebački Hrvatski radio koji je i onda imao bogat i zanimljiv program, posebno iz oblasti kulture, a meni je definitivno najdraži bio njihov dramski program. Tada sam poslušao ni sam ne znam koliko radio drama a neke od njih sam čak i snimao na kasete da bih ih kasnije, jednostavnim postupkom spajanja izlaznog kabla iz kasetofona sa priključkom za mikrofon na računaru, digitalizovao da ih lakše mogu slušati na kompjuteru. Posebno su mi bile drage radio igre dva manje poznata autora koja ću ovom prilikom, iz poštovanja prema njihovom pisanju, spomenuti: Stanislav Pejković i Sergej Mioč. Njihove radiokomedije ("Kako je komunizam prepila Antuku Šišmana", "Vratija se Šime", "Otpisani" i druge), uglavnom smještene u dalmatinski kraj sa specifičnim govorom Dalmatinaca i njihovim britkim humorom, i dan danas za mene, bez imalo pretjerivanja, predstavljaju prava mala remek-djela radiofonijske umjetnosti. (Da kojim slučajem imam saglasnost vlasnika autorskih prava vrlo rado bih ih učitao na internet da ih podjelim sa drugima jer mislim da su zaista vrijedne pažnje.) Naravno, pored u startu odlično napisanih komada kao i reditelja radio igre, koji dodatno obogaćuju dijaloge nekim zvučnim efektima atmosfere i pratećom muzikom, velika zasluga ide samim glumcima koji samo svojim glasom moraju uvjerljivo da iznesu napisane role i u tome leži glavna čar ovog audio stvaralaštva.

1977. Sadat, predsednik Egipta, probio je 30 godina leda između Arapa i Izraela i došao, kao prvi arapski zvaničnik, u posetu Jerusalimu. Pažnju domaćinima, međutim, odvukao je izgled Sadatove kravate.

 

Sakašvili, Džugašvili, hop, hop, hop! 

 

Dok pripremam intervju sa jednim zanimljivim filmskim autorom iz Beograda, evo prilike da objavim jedan stariji, nadam se interesantan, razgovor koji sam vodio sa drugim autorom kratkih filmova iz Barselone koji je originalno u engleskoj verziji svojevremeno obavljen na portalu Q-Sphere u organizaciji našeg dragog blogera Milana Novkovića iz Londona kojem se ovom prilikom i javno srdačno zahvaljujem (ukoliko sam to propustio u našoj internoj komunikaciji) što mi je pružio priliku i ukazao čast da, pored drugih blogera, pišem za njegov portal. Razgovor sam preveo na srpski i prenosim ga uz minimalne korekcije.

INTERVJU: Tonjo Čousa

Tonjo Čousa (Toño Chouza), scenarista i reditelj iz Barselone je prvi gost na Q-Sphere portalu; neki od njegovih ranijih radova poput kratkometražnih filmova "Ljubav" (De L'amore, 2009.) i "Ujutro" (In the morning, 2010.), malih priča o ljubavnim parovima mučenim problemima veze koje su izražene poprilično nervoznim, nesmirenim stilom kamere iz ruke, sa rediteljevim posebnim interesovanjem za stanje svijesti i unutrašnji život protagonista - privukli su moja "umjetnička" čula i zaokupili mi pažnju. Ali ima tu još nešto. Prikaz nezavisne, erotične i sobom zaokupljene mlade žene koja živi sama - iz kratkog videa pod nazivom "Usamljena" (Seule, 2012.), pobjedničkog rada na Evropskom festivalu kratkog filma 2012. godine (Shortfilm European Festival) - upakovan u finu vruću estetiku, daje dijagnozu poprilično hladne prirode materijalistički orijentisanog svijeta u kojem živimo, a poslednji projekat, "Stvari koje nisu postojale" (Things which didn't exist, 2012.) predstavlja kratku, lucidnu i kompresovanu (gotovo slajd-šouovsku) autobiografiju jednog španskog izumitelja čija se životna priča čini toliko nestvarnom da je zaista teško u nju povjerovati.

Рекао сам већ у једном коментару на неком од претходних постова да не бих о Биљани Србљановић.
И не бих.

 

( „Ноћ музике" - концерт Колибрија и Симфонијског оркестра РТС на Ташу уз присуство 15000 људи у публици 1. септембра 2017.)

ЛИНК

 

Jutrom ga cene. popodne ga poštuju, a svečeri ga ruše uz pomoc svojih placenih medija.

U ovoj samo naizgled šizofrenoj matrici kojom se sa predsednikovih medija svakodnevno truje javnost, zapad uvek ima ulogu tog zlog i podlog igrača, ali narod bi trebalo biti sretan pošto je napokon dobio mudrog vodju koji itekako ume da izadje na kraj sa tim zlim  zapadnjacima .

I zapadu se iz iste marketing kuhinje šalju iste poruke.  Srpsko je društvo,  uključujuci i opoziciju, nezrelo i primitivno, ali zapad je sretan što imaju njega koji ume sa Srbima, takvima.

Paradoksalno