Interpretacija događaja je slobodna i novinar ima pravo na nju, tvrdi Željko Cvijanović, novinar, u Kuriru od 9. 6. 2010.

Malo sam zbunjen. Mislio sam da je pravo novinara da profesionalno, objektivno i istinito izveštava javnost.

Nisam novinar i moguće da ne znam, zato pitam: ako je Cvijanović u pravu i ako novinar ima pravo na interpretaciju, kolika se količina «interpretacije» toleriše i kolika je sloboda interpretativnog odstupanja novinarskog izveštaja o događaju u odnosu na ono što se zaista desilo?

Sudeći po nekim tekstovima, u

                                                                                        Never make fun of someone who speaks broken English. It means they know another language

U prethodna dva dela ove serijice o izuzetnosti pisao sam o ličnostima - o Marini Abramović i Alanu Tjuringu. O Marini sam govorio sa istinskim oduševljenjem pravog fana, jer ona je najveća živa umetnica performansa na svetu, a drago mi je i što potiče sa naših prostora. Što se Tjuringa

Zipovano:

1. Zemlje EU koje su priznale i koje nisu priznale Kosovo su se dogovorile.
2. Zatim se EU i Srbija dogovorile o zajednickoj rezoluciji  za UN
3. Albanski ministar inostranih dela, kome nije javilo, trazio od Islamskih zemalja da glasaju protiv. Debeli zez.
4. Posto je postojala sansa da rezolucija u izvornom obliku prodje, te da Srbija stane na celo zemalja koje su protiv US i EU, ta opasnost je otklonjena.
5. Srbiji trebaju strane investicije, koje uglavnom dolaze iz zemalja koje su priznale Kosovo.
6. U Srbiji zapaljiva retorika o Kosovu je znatno

 Budimir Ničić pokušava da na "Slobodno srpskom" razgovara s ovim... ajd', da kažem čovekom, mada je to teško reći, a i to Ničićevo strpljivo razgovaranje (ako pogledate uverićete se) zaista odaje utisak  nemogućeg pokušaja da se priča s tim... ne mogu da napišem

Gospodin  Bedžet Šalja - direktor Odbora za ljudska prava (nemam želudac da pišem o tome ko je i kako naložio ovog - jeste nekorektna sam - idiota,  koji je pri tome fašisoidan i beslovesan - bez ikakve ideje da ona priča o Žutoj kući ima neke veze s mozgom, drzak, 

Alexandar Lambros

U nedelju uveče sam napustio svoj stan i otišao kod roditelja na večeru, dok je Lili ostala sama u krevetu. Za sobom sam zatvorio vrata. Nešto posle ponoći, moja majka dobija poziv na mobilni telefon od Lili, koja je sva uspaničena.

Kaže, upravo su je probudili policajci u spavaćoj sobi, ispitivali su je ko je, odakle je, kada je prvi put došla u Srbiju... Pitali su je i da li je njen "muž" takođe novinar (mada joj nisam muž, ali jesam zajedno sa njom osnivač portala "Balkanist"). Morala je da ustane iz kreveta da bi potražila svoja dokumenta i morala je da se oblači pred dvojicom uniformisanih muškaraca. Rekli su samo da su ušli jer su bila otvorena vrata.

To je za mene bio prvi šok, na početku jedne vrlo duge nedelje.

Dok sam stigao nazad u stan, nezvani posetioci su već otišli, a Lili je već tvitovala o ovom uznemirujućem iskustvu.

Borio sam se protiv ovog načina komuniciranja aliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii................................

Shvatajući težinu istorijskog trenutka, narodni poslanik Nenad Čanak je dao rešenje za sve naše probleme.

Mene je mnogo sramota zbog ovoga i morao sam ovo da napišem.

U poslednjem broju nedeljnika Vreme, medju pismima citalaca, Nebojsa Krstic iz kabineta predsednika Srbije, objavio jedno interesantno iako lapidarno razmisljanje. "Tekst Teofila Pančića na vrlo precizan način dijagnostifikuje jednu od bolesti koje nam je donela digitalna revolucija." pise Nebojsa.  "Blogovština, veb-komentari, forumi, cyber pisma čitalaca i ostale novotarije jesu deo dnevne ponude koja postaje zabava mnogih koji žele da se i njihov glas čuje. Međutim, potreba anonimnog pojedinca da "objasni svoje viđenje sveta & vremena" možda jeste zarazno oboljenje ali svakako nije najteži simptom ove boljke. (Na koncu, ako mogućnost postoji, svako ima pravo da je koristi, zar ne?) Čak ni skrivanje iza pseudonima nije najgora stvar. Ono što je tu zaista zastrašujuće jeste pojava (naročito izražena na najizvikanijim veb-adresama) organizovane harange na neistomišljenike. Tu se mogu sresti desetine zabrađenih autora koji, po dogovoru, sistematski obrađuju pojedinca služeci se najružnijim izmišljotinama, poluistinama i falsifikatima. Džaba vam je da se branite, objašnjavate i ispravljate, maskirani gang će vas šutirati i gaziti u mračnom tunelu bloga, sve vrišteći i kezeći se. Ne veruje ko nije osetio na svojoj koži. » zavrsava svoj kratak i jezgrovit nastup savetnik za medije predsednika Tadica.Jednu svetski izuzetno rasprostranjenu medijsku pojavu, kojom ozbiljno interesuje stotine miliona ljudi sirom planete, ukljucujuci i filozofe, umetnike, ekonomiste i ozbiljne predsednike ozbiljnih drzava, Nebojsa jednostavno diskvalifikuje kao « bolest ». Ovo je svakako neobican pristup temi, posebno kada dolazi od strane drzavnog funkcionera placenog da se strucno bavi medijima i reklo bi se jedna dosta pausalna i zbunjuuca procena, koja kao da ne govori previse o problemu samom, koliko o ozbiljnosti pristupa samog autora. Ali, i to je legitimno. Niko, pa ni drzavni sluzbenik, nije zakonom obavezan da impresionira inteligencijom, kada odluci da se oglasi u javnosti.