Svi me pitaju, da li ću nešto da odgovorim. I da bih "morala" i da je "strašno", pa "kako to može" i "sram ih bilo".

U poslednjem broju nedeljnika Vreme, medju pismima citalaca, Nebojsa Krstic iz kabineta predsednika Srbije, objavio jedno interesantno iako lapidarno razmisljanje. "Tekst Teofila Pančića na vrlo precizan način dijagnostifikuje jednu od bolesti koje nam je donela digitalna revolucija." pise Nebojsa.  "Blogovština, veb-komentari, forumi, cyber pisma čitalaca i ostale novotarije jesu deo dnevne ponude koja postaje zabava mnogih koji žele da se i njihov glas čuje. Međutim, potreba anonimnog pojedinca da "objasni svoje viđenje sveta & vremena" možda jeste zarazno oboljenje ali svakako nije najteži simptom ove boljke. (Na koncu, ako mogućnost postoji, svako ima pravo da je koristi, zar ne?) Čak ni skrivanje iza pseudonima nije najgora stvar. Ono što je tu zaista zastrašujuće jeste pojava (naročito izražena na najizvikanijim veb-adresama) organizovane harange na neistomišljenike. Tu se mogu sresti desetine zabrađenih autora koji, po dogovoru, sistematski obrađuju pojedinca služeci se najružnijim izmišljotinama, poluistinama i falsifikatima. Džaba vam je da se branite, objašnjavate i ispravljate, maskirani gang će vas šutirati i gaziti u mračnom tunelu bloga, sve vrišteći i kezeći se. Ne veruje ko nije osetio na svojoj koži. » zavrsava svoj kratak i jezgrovit nastup savetnik za medije predsednika Tadica.Jednu svetski izuzetno rasprostranjenu medijsku pojavu, kojom ozbiljno interesuje stotine miliona ljudi sirom planete, ukljucujuci i filozofe, umetnike, ekonomiste i ozbiljne predsednike ozbiljnih drzava, Nebojsa jednostavno diskvalifikuje kao « bolest ». Ovo je svakako neobican pristup temi, posebno kada dolazi od strane drzavnog funkcionera placenog da se strucno bavi medijima i reklo bi se jedna dosta pausalna i zbunjuuca procena, koja kao da ne govori previse o problemu samom, koliko o ozbiljnosti pristupa samog autora. Ali, i to je legitimno. Niko, pa ni drzavni sluzbenik, nije zakonom obavezan da impresionira inteligencijom, kada odluci da se oglasi u javnosti.

Razni me ljudi, za razne potrebe, često pitaju za top-listu mojih omiljenih reditelja.

Svaki put sam se našao u velikom problemu. Kako napraviti pravu listu omiljenih reditelja kad su mi "svi kao deca", što reče neka pevaljka za svoje pesme.

I tako, u zavisnosti od raspoloženja, doba dana, temperature i ko zna čega sve ne, uvek napravim listu koja ne liči na onu predhodnu.

No, nekoliko imena uvek su na listi: Hičkok, Bili Vajlder, Mijazaki i Satoši Kon.

Ljudi se uvek iznenade da se na listi nalaze dva japanska reditelja animiranih filmova. Pa šta da im radim kad ne gledaju animirane filmove!