Asanž je uhapšen baš danas kada je prvi iole zanimljiviji dokument u vezi Srbije i Kosova ugledao svetlost dana/ekrana na Wikileaks-u. Mogu samo da se složim sa ljudima koji umeju da čitaju štampu, ali i da  razgovaraju sa strancima. U ovim dokumentima, makar za sada, nema ničeg novog. Međutim, više volim da čitam original (finese su čudo), nego da mi neko prepričava. Za sada, jedino ko je preveo delove depeša koje se odnose na Srbiju je sajt www.kratkojasno.com (tačnije tekstovi su na blog sekciji njihovog sajta). 

Evo ovog današnjeg, koji nam govori ono što se pravimo da nismo znali. Prevod nije najbolji, ali poslužiće onima kojima Engleski nije baš na srcu:

  

AleXandar Lambros

Teror političke korektnosti i multikulturalizma ide na ruku verskim fanaticima koji bitku biju zapadnim oružjem - ljudskim pravima. Tu prevashodno mislim na islam, religiju koja kao nijedna druga od srednjeg veka pribegava nasilju i pretnji nasiljem u obračunu sa neistomišljenicima po bilo kom osnovu, uključujući tu i sektaške sukobe unutar samog islama. Suniti i šiiti međusobno se svakodnevno masakriraju i to nije problem, dok se i najmanja opaska na račun islama ima shvatiti kao islamofobija koja će izazvati nesrazmeran gnev muslimana i, na žalost, suviše često i nasilje.

Šta se može imati protiv multikulturalizma? Ništa.

(ВИДЕО) Приведени сви посланици ДФ 

https://www.in4s.net/video-policija-privodi-u-centar-bezbjednosti-poslanike-df/

 

A sum of $1,000 invested in bitcoins in 2010 would now be worth nearly $36m. 36, 000 puta za 7 godina.  Pri tome, je dolar daleko od worst performing currency u istom periodu (u prevodu, prinosi u eurima ili funtama su za 10ak % veći). Neka dobra duša će proračunati koliko je to dnevno. I, naravno, to se sve odvijalo pred očima vajnih finansijskih i ekonomskih strućnjaka (koji su plaćeni da pišu izveštaje o tome kako je rudnik zlata u PNG sledeća velika stvar!)...

 

... i za domaći zadatak, sto puta napisati:

Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog.

Pod uslovom da hapšenje glavnog Miloševićevog ratnog profitera i postpetooktobarskog tajkuna, kao i njegovog jahting sina, nije samo dimna zavesa zbog što bezbolnijeg gutanja gorkog kosovskog zalogaja ili propagandni manevar "a la Dulić" zbog zahteva EU da se ispitaju 24 sporne privatizacije, onda se čini da srpska država počinje "da liči", poput one čuvene TV reklame za bakin kolač.

Ironijom sudbine ili višom, kosmičkom pravdom, Miroslava Miškovića su uhapsili upravo najbliži saradnici onih koji su ga i stvorili početkom ratnih devedesetih.

Ni ovo nije blog o platanima. Već o nama. Setite se 1990-ih – tada smo gradonačelnika mi birali. I tada smo odabrali Aragorna, šumara, kojim se svi Ovi kite, a da mu ni do kite nisu. Onda smo zbacili mrski režim i doveli Ove na vlast (da, doveli, nisu oni sami stigli gde jesu, mi smo ih tu postavili). I nakon “demokratskih promena” (s kakvom samo tugom te reči stavljam pod navodnike), građani više ne biraju gradonačelnika, sada nam ga režim nameće.

Ovog

Ušli smo sa regularno kupljenim kartama na jučerašnju premijeru nagrađivanog filma „Milk" u prepunoj Velikoj dvorani Sava centra, koja je u za tu priliku primila preko 3000 ljudi. Tokom standardnog komešanja koje prethodi svakom početku projekcije, prišli smo prvim redovima i stali sa strane sa vrlo jednostavnim planom, koji je smišljen samo nešto više od desetak minuta pre ulaska u salu. Obezbeđenje nas je uočilo iz daljine i držalo nas na oku. U pitanju je gala događaj bez premca, ispred Sava centra su parkirani skupi automobili i minibusi sa policijom, a u publici su primećene mnoge VIP ličnosti: ministri, šefovi poslaničkih grupa, TV lica... Svetla su zatamnjena, počinju prve scene uzbudljivog filma, a Boris Milićević, predsednik Gej strejt alijanse (GSA), izlazi na binu sa krišom unesenim megafonom. Za njim ide nas dvadesetak, uglavnom prijatelja i aktivista raznih organizacija. Poređali smo se na binu nasuprot publici i projektoru koji nam je išao u oči, bacajući senku na ogromno platno iza nas, a megafon je zakrčao: „Zaustavite projekciju i upalite svetlo"! 3000 ljudi nas je nemo gledalo iz svojih sedišta...

Nedavno sam pokušala da iskoristim jedan bogznakoji grip ove sezone, i u svoj toj muci ostavim cigarete. Za taj pokušaj na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cela dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, a moja želja za pušenjem se vraćala.

Na istom ovom mestu bili smo s jeseni 2000. godine. Sa debelim razlogom. Zbog pokradeinh izbora. Zbog uništenih života. Zbog budućnosti.

I ove besprizorne siledžije su tu sa nekim razlogom. Ne znam koji je to razlog, ali sam siguran da nije onaj koji deklarišu. I da ih treba ukloniti, pod hitno i bez pardona.