Od čoveka!

18. jula 1914 godine, Mileva (Marić) Ajnštaj je dobila pismo od svog muža Alberta, koje joj je doneo njegov kolega Fric Haber u kojem doslovce piše:

A. Ti ćeš se pobrinuti:

     1. za čistoću moje odeće, veša i posteljine

     2. da redovno dobijam tri obroka u svoju sobu

     3. da moja spavaća i radna soba budu čiste a posebno da samo ja koristim svoj sto

B. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, sve dok nisu nužni iz društvenih razloga.        

Аутентични grassroots покрети су једна од најбољих ствари које сада имамо у Србији и они заиста дају наду да будућност може и да ће можда бити боља.

Људима које ови покрети окупљају заједнички су снага уверења, одсуство сукоба интереса, енергија и лична храброст. Они свакако нису климоглави опортунисти који иначе загађују наш

Tamara je novinar. Dobar novinar. Tamara se bori da novinari mogu pošteno da rade svoj posao. I bori se za to da se zna ko taj posao radi pošteno, a ko se novinarom samo zove. Mislim, sam sebe tako naziva.

 Beograd

SNS otvorio kancelariju u bivšem koncentracionom logoru

Srpska napredna stranka (SNS) otvorila je u Beogradu mesnu kancelariju na lokaciji koncentracionog logora iz Drugog svetskog rata, što je izazvalo kritike aktivista za ljudska prava.

Otvaranje kancelarije mesnog odbora SNS-a Aleksandra Vučića u Beogradu, u kom je ova partija na vlasti, na mestu nekadašnjeg logora koji su vodili nacisti, a koje bi trebalo da bude pretvoreno u memorijalni kompleks, izazvalo je kritike.

Piše: Vuk Bošković, Vice

"Meki rat" Rusije i Zapada na igralištu zvanom Srbija

Izgleda da je sve bliži trenutak kada će Srbija morati da se odluči sa koje će od dve stolice posmatrati ovaj igrokaz. Ili ćemo svi sa poda.

Са закашњењем од неколико дана, открила сам случај девојчице са Косова и Метохије која је пре две године, трауматизована и болесна, стигла у хранитељску породицу. У новој средини је обасута пажњом и љубављу, проширени су јој видици, психолошки је оснажена, њен интелект подстакнут. Ишла је у добру београдску основну школу, постала

U predvečerje jugoslovenske katastrofe za beogradski nedeljnik Inervju napisao sam nevelik prilog pod naslovom Zločinci ante portas. U zaključku sam istakao, da neraščišćeni odnosi iz skorije prošlosti i socijalna klima devedesetih, daju dosta osnove za pretpostavku da građanski rat u SFRJ, ukoliko do njega dođe, ni ovoga puta neće proći bez ratnih zločina, te da će taj rat, pored drugih specifičnosti, obeležiti zastrašujuća svirepost jednog broja njegovoh učesnika. Nažalost, ove i slične pretpostavke su se obistinile.  Pogrešio sam samo u jednom: nisam mogao ni predpostaviti da  pred našim vratima čeka baš toliki broj svirepih zločinaca. Kasnije sam pokušao da pronađem odgovore, da razumem, ne da opravdavam ili osudim. 

Već u toku rata bilo je jasno da su granice međunarodnog humanitarnog prava probijene. Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirbnergu, koji je verifikovala generalna skupština OUN Rezolucijom od 11.12.1946.g. kao ratni zločin kvalifikuje: ubistva, zlostavljanje ili deportaciju civilnog stanovništva, ubistva ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljačkanje javne i privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela, ili pustošenja koja nisu opravdana vojnim potrebama. Bilo je, također, jasno da ratne zločine čine sve sukobljene strane. Međutim, na primeru ratova u bivšoj Jugoslaviji  starom, nepisanom pravilu po kome se  poraženima sudi kao ratnim zločincima, a na pobedničkoj strani pojedinci se za ista dela proglašavaju herojima, najmoćnija sila u istoriji sveta dodala je još nekoliko redova – o tome ko je ratni zločinac, a ko heroj mi odlučujemo, preko međunarodnih sudova i na sve druge načine.