Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

Baranda

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

                                                                      Da li pauk zna kako pravi paučinu?

Ostaću najmanje dve sedmice, sa više jednodnevnih izleta u neka okolna mesta, kao što su Vitlejem, Jerihon, Hebron, pa i Nazaret, Kana Galilejska i druga (kaže se: „sve je blizu Jerusalimu"), ali i jednim trodnevnim izbivanjem, radi posete jednoj srednjevekovnoj znamenitosti u Sinajskoj pustinji, u Egiptu.

Uz malo stvari koje nosim sa sobom je Veliki rat, od Aleksandra Gatalice, da čitam u avionu, ili uveče u hotelu.

Ali u avionu misli su mi stalno okupirane predstojećim boravkom u Jerusalimu.

(Djokovica su veceras pratile razne zvezde: Heineken, Dusan Vemic, i muzicar P. Diddy)

 "Da pricamo malo o basketu, a?"

 Novak Djokovic je razgovor sa novinarima i veceras zapoceo na temu kosarke. Posle pet uzbudljivih i napetih setova, bilo je lako razumeti ga da mu se nije puno pricalo o tenisu. Bilo mu je medjutim svakako lakse nego Federeru, sedeo je na istoj stolici sa koje je Svajcarac do pre 15 minuta mukotrpno odgovarao na novinarska pitanja sa nekarakteristicno tihim glasom i bez direktnog pogleda u oci. Novaku je jedino bilo krivo da nece sutra stici da gleda okrsaj nasih i turskih kosarkasa u Litvaniji, ali osim toga bio je odlicnog raspolozenja.

Znate onaj osećaj kad ispadnete ovca, znate da vam se neko smeje a ne možete mu ništa? Odnosno, mogli biste ali skuplja dara nego mera...

Odem na nekoliko dana u jednu poludivlju zemlju. Nije baš ni Afganistan ni Liberija, izgleda prilično civilizovano, svaki dan sve bolje... Pogotovo što je ta zemlja meni oduvek draga, ljudi su generalno prijatni, gostoljubivi... Većina, kao što će se ispostaviti.

Sastančim

Svaka samoposluga u okolini nudila je odličan izbor svih vrsta sireva: domaćih austrijskih, i onih uvoznih što su stizali iz Francuske, Italije, Holandije, Nemačke i komšijske Švajcarske. Gaude, edamera, trapista i kamembera, pakovanih na najrazličitije načine i one u rinfuzu.
Feldkirh je - kad rekoh "domaćih austrijskih" a kao mesto zbivanja  -  naime gradić u Forarlbergu, najmanjoj i najzapadnijoj austrijskoj republici smešten uz samu granicu sa Lihtenštajnom i otprilike na početku doline stare Rajne koja teče do Bodenskog jezera.
No izbor svakog pravog Montafonera, gde god da se nalazi a to može da obezbedi, jeste Montafoner Sura Kees.

Da, upravo tako zvuči Montafoner Sauerkase na tom čudnom dijalektu koji je mešavina nemačkog i retromanskog, u dolini nekada divljoj a sada bajkovitom skijaškom raju, koja se pruža petnaestak kilometara uspinjući se polako od Bludenca uz Silvreta Hohalpenštrase sve do pasa na preko 2.000 metara nadmorskevisine kojim se prelazi u Tirol. 

Ali, nisam hteo o tome, bar ne sada.

Ili kako je sve pocelo...

Zasto bi netko isao u New York? Zasto se toliki uskomesaju na sam spomen imena...tako bi rado isao, ali...? Sto je mene tjeralo? Filmovi? Neznanje? Ludost?  Glupost? Pamet, struka, znatizelja, bijeg od vec ucmalog postojeceg...vjerojatno nesto od toga.

City sam prvi put upoznala u ljeto '99. Kud bas u ljeto, s pravom ce reci oni koji

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Neko me će se, verovatno učiniti da je odgovor jednostavan, ali, naše mišljenje po tom pitanju daleko je od univerzalnog i uvreženog svuda u svetu.

Neki narodi dan danji bogatstvo mere količinom zlata koje porodica poseduje.

Neki drugi, opet, više vole keš.

Za Mocvane, biti bogat znači imati puno stoke. Naročito krava. To je jedino bogatstvo koje se računa. Može čovek da ima novca u banci, uspešnu firmu, dobra kola, ogromnu kuću - sve to mu ništa ne vredi ako nema krave! Zato, pridošlice često ne mogu da razluče koliko je neko stvarno bogat. Jer, spoljna obeležja bogatstva, u većini slučajeva, ne postoje, a ona koja tako izgledaju ništa ne znače.