Nedelja je, dan koji me asocira gotovo uvek na bezbrižnost, opuštenost, blagu lenjost, popodnevni ručak u društvu voljenih osoba, gledanje porodičnog filma uz gutljaje tople kafe i predvecernje dremanje… Gotovo da se u ovom momentu identično osećam, s tim da su okolnosti u kojima se trenutno nalazim poprilično drugačije…

Negde je oko 14h popodne, nalazim se na otprilike 11,500 metara visine, iznad obale zapadne Afrike. U avionu sam sa jos, ni sama ne mogu da pojmim, koliko stotina ljudi, na putu za Buenos Aires. Nedeljni ručak samo što je završen… Malo neobično, zar ne? U vazduhu se čuje žamor ljudi, hrkanje onih koji duboko spavaju posle verovatno burnih noći provedenih po evropskim prestonicama, mnoštvo različitih jezika među kojima dominira španski. 

Da li su gvozdena šuma, ogoljeno i erodirano zemljište, vlažna staništa uništena urbanizacijom, drenirana kanalima za kanalizaciju, vodosnabdevanje i električne vodove, ili isušena radi veštačkog snega, osiromašeni biodiverzitet i izumrle vrste zaista najbolje što ova administracija ume da ostavi naslednicima i potomstvu?

Za put svile znam, znam i za trasu začina, ali nisam razmisljala o tome da postoji i ustaljeni, uhodani . put kolača - sve do pre neki dan, kada sam s plavom ikeinom kesom u ruci, cupkala na autobskoj stanici Beograd. U velikoj kesi bio je mali omot, a u njemu, kilogram domaće tarane. Taranu sam kupila na Kalenića pijaci, donela je kući, zapakovala i po najgorem kijametu zaputila se na autobusku stanicu da je predam Lasta vozaču, s molbom da je odnese u beli svet.

Ali

Konacno sam prisustvovao jednom lokalnom dogadjaju o kojem mogu da pisem. Naime, prosli vikend je bio Dan gradjevinara u majcici Rusiji, a posto ja radim na gradilistu bio sam pozvan izvan grada na organizovani kompanijski rucak i druzenje uz prigodnu hranu i muziku.

Niti je hrana bila prigodna, niti je muzika bila ista prigodnija, ali je zato zabava bila neocekivano prisutna. Moj ruski jos nije na nivou da mogu normalno da komuniciram sa Rusima, ali da pratim razgovor i da znam o cemu se prica - to da. Ali, bas zbog toga ja nisam mogao zapoceti niti jedan razgovor ni sa kim od njih, tako da sam opet bio u drustvu SFRJ ljudi.

*
Ponovo u koži radnog čoveka kome uvek nedostaju dani odmora. Nestrpljivo čekam vikend da pobegnem iz grada. Maštam o buđenjima u prirodi i tišini u planinama.

Najzad se i vreme prolepšalo, otoplilo je i kiše su prestale. Sve se namestilo kako treba.

*
Za dva-tri dana treba neznatno manje stvari nego za dva-tri meseca. Čim se kampuje i kuva, mora se poneti sve od opreme. Ipak, sa samo dve zadnje

 

10-12 jul 2021.

Stigao sam na Novi Beograd veče pre starta, našao parking mesto ispred picerije "Poncho", odakle startujemo narednog jutra u 6 sati, i uspeo da zaspim negde oko ponoći. Međutim, morao sam zbog vrućine da ostavim odškrinute

Nedavno sam bio na večeri sa prijateljima, od kojih je jedan lovac. Ispričao je neke neverovatne stvari vezane za lovni turizam, a ja sam na osnovu razgovora sa njim i malo guglanja napisao tekst koji sledi.

 

Osamdesetih godina prošlog veka Srbija je od lovnog turizma ostvarivala prihode od oko petnaest miliona dolara, dok danas oni ne prelaze milion, uz tendenciju daljeg opadanja. Od 9000 lovaca godišnje, došli smo do brojke od 1500, uz napomenu da su Srbiju napustili oni bogatiji.

 

Foto (4) © Ksenija Putilin

Nekoliko automobila kreće se kroz prvu novembarsku hladnoću nad ravnicom požutele trave (a samo dan ranije sam uživao u kafi na toplom miholjskom suncu), mestimično prošaranom brežuljcima s pokojim šumarkom sađenih četinara. Niva na čelu se zaustavlja, za njom i ostali i, odmah potom, dvadesetak ornitologa od Vardara pa do Triglava žurno pretražuje tmurno nebo.

Leto je vreme putovanja i izležavanja na plaži, upoznavanja sa lokalnim kuhinjama i istraživanja raznih znamenitosti, arheoloških nalazišta, muzeja, izletišta i sl. Sa druge strane, ptičarenje je potpuno redefinisalo moje shvatanje putovanja i lokalnih znamenitosti, pa otuda moje znamenitosti imaju krila i, za razliku od drevnih tvrđava, pokazuju tendenciju da se premeštaju s mesta na mesto, što otežava njihovo lociranje.

                                                                     April je najsvirepiji mesec... (T. S. Eliot)