Malezija je zemlja raznolikosti, ali isto tako i zemlja transformacije. Pocevsi od menjanja imidza same zemlje u novu i modernu Azijsku zemlju, pa sve do samih ljudi na ulicama gradova sirom zapadnog poluostrva. Ono sto mene potpuno fascinira su ipak ljudi i kako oni cine da se za mene obicne stvari i predmeti tako lako transformisu i poprime sasvim novu dimenziju koriscenja.

Uzmimo npr. najobicniji motor. Skoro svugde na svetu bi ljudi pomislili da je to vozilo za jednu ili dve osobe. Svugde osim u Aziji. Posto je ovde biti bez prevoza kao smrtna presuda, tako ni ne cudi da se svako sluzi na koji god nacin moze da se preveze od tacke A do tacke B. To sam poceo da primecujem tek kada sam krenuo da vozim motor. Nema sta nisam usput sretao. Najzanimljivije mi je svakako kada se nalazim iza motora i vidim dve kacige a osam nogu! Sve dok ih ne prestignem i dalje ne znam tacno koliko se osoba nalazi na sedistu. Najcesca situacija je da cela porodica, u to ukljucujem muza, zenu i minimum dvoje dece, a cesto i troje, sedi na jednom sedistu motora koji je inace za dve osobe, jel'? I to kojim redosledom? Prvo malo dete ispred oca, taman da mu ne zaklanja pogled, pa izmedju oca i majke okrenuto ka nazad sedi jos jedno dete, a ako dece ima vise onda ih majka drzi u narucju. Odatle tolike nogice sa strane. Eto nacina da se motor transformise u luksuznu limunzinu.

Završava se i treća nedelja od kako sam sa sinom krenuo put Tramore-a,

 

 

 

 

Nadam se da cu naici na razumevanje zbog ove moje kratke pauze u pisanju.

Unapred zahvalan na strpljenju, a kada se vratim bice jos uzbudljivih i zanimljivih tekstova.

Do tada..

 

Dalibor Kokic

Dan trinaesti, 18. oktobar

*

Pre nego što napustim Muktinah, suočavam se sa vrhuncem gramzivosti nepalskih ugostitelja. Pošto nemam dovoljno rupija da platim za noćenje i obede u hostelu, odem u gostionicu gde se ujedno vrši i zamena novca. Prema zvaničnom kursu, za jedan dolar dobija se 98 rupija. Nepalac u menjačnici mi za sto dolara, koliko hoću da promenim, proizvoljno ponudi 7 000. U taku planem,

„Da li vi mislite da su turisti trezori koje treba opljačkati? Kako vas nije sramota! Da stavite trideset dolara sebi u džep na račun transakcije!“

Nepalac se nimalo ne uzbuđuje.

Ovog vedrog cetvrtka u Indian Wellsu, tacno u 11am -- kad na rasporedu i pise da ce tenis poceti -- sudija na terenu #2 najavio je da igraci imaju jos dva minuta zagrevanja. To je ujedno i publici najava da imaju jos dva minuta da dotrce do svojih sedista. Propustiti pocetak tenisa mozda boli vise od drugih sportova, jer se propusta simbolicna vrednost prve loptice, prvih odluka i prvog poena. Propusta se takodje najduzi period tenisa, jer ako zakasnite na pocetak meca, propustate tri gema, a posle toga samo po dva. Opomene za dva minuta obicno su dovoljno glasne da ih cuju i igraci i publika koja bi trebalo da je vec na svojim sedistima.

Upravo sam se vratio sa fantasticne vecere, sedeo sam u basti I jeo...ne znam kako se zove jelo ali je u njemu pored pirinca sa raznim (s njim) kuvanim zacinima I semenkama, bilo brat bratu bar sedam vrsta mesa spremanog na rostilju, cumurnom, razume se. A okolo salata, zelena, narendana cvekla, kupus, celer, paradajz....Popio sam dve flasice mineralne vode I razbio se od slasti! Daklem Io sono u, u Istambulu Konstaninopolju, Carigradu...Kupo meda, Goro

Krug oko Zemlje ima 40 000 km, računajući obim Ekvatora. Kako nisam imala mogućnosti da obeležim prvu polovinu tog kruga (bez interneta, u Vijetnamu, sa stomačnim problemima), to sam uradila na prvoj hiljadi posle zvanične polovine puta. Kažem "zvanične" jer ne nameravam da se nakon 40 000 km vratim kući -- zato što ne mislim da ću dotle obići sve kontinente i sve zemlje u koje želim da odem. Kad sam bila napravila prvih 10 000 km na ovom putovanju, u šali-zbilji sam rekla da ću voziti do 99 999 km, a onda ću svratiti malo i do kuće :)

 

11. avgust 2012.

Prelazak iz zemlje u zemlju odigra se u mojoj svesti unekoliko pre nego što pređem stvarni granični prelaz između njih. Negde pred kraj boravka u svakoj državi, u jednom trenutku samo počnem da osećam neku vrstu zasićenosti i potrebu za promenom. Nebitno da li mi do granice treba još deset sati ili deset dana, u mislima sam već tamo, na drugoj strani.

7-8. septembar

 

Čang Mai po drugi put. Ovog puta samo na jednu noć.
Susret sa Džimom iz Novog Meksika, s kojim sam pre devet meseci u Luang Prabangu u Laosu planirala zajedničku vožnju po zemljama jugositočne Azije. To je onaj momak sa lošim smislom

 

 Jože Tisnikar - Moj prijatelj

 

Kažu da možeš umrijeti dok spavaš, ali  ne možeš umrijeti u snu.

Niko još nije sanjao da je umro i od toga ost'o mrtav. A inače,  ljudi sanjaju svakakve gluposti, i ludosti, i čudesa razna.

I to je skroz ok.