Neko me će se, verovatno učiniti da je odgovor jednostavan, ali, naše mišljenje po tom pitanju daleko je od univerzalnog i uvreženog svuda u svetu.

Neki narodi dan danji bogatstvo mere količinom zlata koje porodica poseduje.

Neki drugi, opet, više vole keš.

Za Mocvane, biti bogat znači imati puno stoke. Naročito krava. To je jedino bogatstvo koje se računa. Može čovek da ima novca u banci, uspešnu firmu, dobra kola, ogromnu kuću - sve to mu ništa ne vredi ako nema krave! Zato, pridošlice često ne mogu da razluče koliko je neko stvarno bogat. Jer, spoljna obeležja bogatstva, u većini slučajeva, ne postoje, a ona koja tako izgledaju ništa ne znače.

Postao sam ponosni vlasnik najnovijeg biometrijskog pasoša svoje najnovije (biometrijske?) države. Bilo je reči da je rok za izdavanje novih pasoša mesec dana. Na izradu svog pasoša sam čekao svega nedelju dana ali sam zato čekao čak 5 (slovima: pet) nedelja da dođem na red za predavanje dokumenata, uzimanje otisaka prstiju, fotografisanje i sve ostalo što prati tu rabotu (da se sve ovo ne dešava na brdovitom Balkanu,

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Tačnije: slonče. Ženskog spola. Ima nepune dve godine, nešto preko 150 kila, i zove se Tumaren.

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

                                                                                      Fuck everything (Henry Miller)

edit

Neoprezni posetilac bloga Ivane Knežević je mogao da bude vrlo-iznenađeni svedok njenog neočekivaog okretanja novog lista i prelaska u ofanzivu pre neko veče.

Ivana se našla u oblaku egzistencijalne, savetodavne ekspertize čitalaca pa zavrnula blog-rukave i prešla u ofanzivu, tako da je ovo još jedan dokaz da je svako spreman na sve samo ako joj ili mu ponudimo dovoljno kvalitetnih i besplatnih saveta  :-)

Naime, ona je predložila ovo takmičenje, virtuelno, a mi što nemamo problema sa brzopotezim mudrolisanjem pred proizvoljnim publikumom možemo sad da širimo dalje i elaboriramo. Ja predlažem i nabacujem:

Mnogo volim NY. Nemam reči da opišem ni zašto, ni kako, ali mnogo ga volim. Kad god odem tamo osećam se ko da se vraćam kući, valjda zato što kad sam došla prvi put u SAD došla sam upravo tu. Kad god se tamo vratim meni se zavrti u glavi od mogućnosti koje ovaj grad pruža. Ovaj prethodni vikend, za par dana, sam uspela da vidim samo delić šarenila koje ovaj grad nudi.

Da krenem nekim redom. Odem ja u New York Public Library da vidim ono što mene zanima. Pitam onog iz obezbeđenja koji nam zaviruje u torbe a gde je Volter, a on mangup kaže meni, konačno si stigla, eno

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?