za dva popodneva...(foto kolaž)

Jutros smo isplovili oko 4:30h. Krenuli smo u susret prošlosti. Pošli smo na Thistlegorm, engleski brod potopljen u II Svetskom ratu. Noć je topla i mirna. Brod se polako i skoro nečujno izšunjava iz luke. Svako traži mesto gde će odremati sledeća 3,5 sata vožnje. Ja sam se odmah zakucala na strateško mesto-sun deck iznad pramca. Odatle je najbolji pogled na nebo. Dok isplovljavamo, sa minareta se čuje poziv mujezina na Al-Fajar, jutarnju

Kakav dan, ljudi moji. Imam utisak ko na Marsu da smo bili dr Vajs i ja. A nismo. Bili smo u porodilištu koje se specijalizovalo za fiziološki, neometani porođaj. Ali, to što smo tamo čuli i videli, samo me je uverilo da smo mi crne žene Srbije, sve zajedno s ovim našim lekarima Srbije, s neke potpuno druge planete. I to ne s planete iz ovog, nego nekog potpuno drugog solarnog sistema, milionima svetlosnih godina udaljenim od njih...

"Centro Nascita Margherita" otvoren je u martu 2007. godine, s ciljem promocije povratku fiziološkom, neometanom porođaju. U njemu nema lekara.

Onomad sam po prvi put bio u Amsterdamu,
palnirao sam i ranije didem, al' takoe to kad se živi (i radi) u Srbiji...

Kao i svaki Balkanac, i ja sam imao predrasude,
koje su se na kraju pokazale i više nego ispravne!

Svaka ptica lepo peva, ali kos...

Dragi prijatelji, kao što smo prošle Nove godine obećali da ćemo i ove biti uspešni i da ćemo svojim talentima doprineti popularizaciji ovog bloga u svetu (a i šire),  pred Vama je rezultat našeg mukotrpnog rada.

Usled moje popularnosti u Japanu, nastale organizacijom akcije 1000 ždralova, a i posledice toga što je Vuk Jeremić postao predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, grupa blogera je gostovala u Tokiju i izvela svoj performans.

Sakašvili, Džugašvili, hop, hop, hop! 

Uspela sam da iščašim nogu. U redu, moja trapavost je legendarna, ali toga puta prevazišla sam samu sebe! Krenula sam da iznesem najmlađeg sina do školskog kombija koji ga vozi u vrtić, u brzini nisam gledala kako silazim sa stepenika ispred kuće i...

Ali, bolje da počnem iz početka.

Maun je varošica na severozapadu Bocvane i naše trenutno prebivalište u vreme gorepomenutog događaja.

Za turiste, Maun je, najčešće „poslednja civilizacija pre odlaska u buš". Za ostatak Bocvane - grad na pesku.

To je pomalo paradoksalno, jer samo ime, Maun, na jeziku plemena Bajei znači „mesto na kome raste kratka trska". Naravno, trske odavno nema, osim u ponekoj ogradi, ali zato peska ima u izobilju. Nalazeći se na granici između delte Okavanga i Kalaharija, Maun je pun peska i palmi. Kad sam ga prvi put ugledala setila sam se „Panonskog mornara" - „Mog mora nema i ne znam šta da radim...". Zaista, Maunu samo fali more da bi bio predivno mesto za život.

Oko spa-kompleksa tlo je ravno, a trava uredno pokošena. Idealno je za kampovanje. Nisam primetila kapije na prilazima, ali verovatno postoje. I kompleks se verovatno zaključava tokom noći. A meni se baš tu ostaje. Izbanjala sam se i sad mi se ne preznojava ponovo, vozeći do nekog drugog mesta. I mrak je već pao, a ja izbegavam da podižem kamp noću. Ovo mesto koje sam odabrala primetila sam još za dana, prilikom dolaska u onsen. Nalazi se iza poslednjih parkinga, u uvalici iznad koje prolazi put. Ali pogled odozgo je odvojen visokom živicom, pa su male šanse da me neko primeti.

Ma da, istrenirani predrasudama, opštim mestima, i farmama velkikim bratovima  pticom Oro, nekako je učestalo mišljenje, koje da nema uporište u realnosti ne bi bilo baš tako popularno, eto Twitter jutros:

Razbijanje ćiriličnih tabli širom Lijepe, nekako ubedljivo mlaka reakcija, mogla bi se koju na tu temu i posle one fudbalske utakmice na Maksimiru, da stvar ne ostane takva pobrinuo se izvesni Miroslav Čučković iz Obrenovca, prvi čovek te vrle zajednice braneći boje Ujedinjenih regiona Srbije.