za dva popodneva...(foto kolaž)

Sredinom marta sam se vratio u Evropu i skoro odmah otišao u Srbiju na kratko. Ukupan boravak 10 dana što je u potpunosti dovoljno da shvatim da se najbitnije stvari nisu promenile u toku mog odsustva.

Kada neku državu posetite posle višegodišnjeg odsustva, mnoge stvari vam padaju odmah u oči.

Meni su dve pale odmah u oči:

Enormna apatija svih sa kojima sam imao kontakt i kuknjava o nemaštini koja vlada.

Apatija ljudi svih intelektualnih nivo sa kojima sam se u toku boravka sreo je nadmašila apatiju koja je vladala za vreme Miloševićeve vlasti a nada

Uvod

Bice kratak jer gorim da krenem sa pricom. Ne znam zasto bas sada. U to vreme sam u Severnoj Americi (koju cu nadalje zvati ‘Amerika' jer kontinent podeljen izmedju dve drzave, sa repovima zapalim Meksiku, to moze da podnese) bila jedva par godina. Neke od ovih epizoda su se pojavljivale ranije u odlomcima ili slikama i u drugim pricama, ali niti ja znam gde su one sada, niti to ima neke vaznosti u ovom trenutku kada je sve doslo na pravo mesto. Ono sto sam zelela da kazem je da tek sada uvidjam da je put u San Francisko bio jedno misticno putovanje u dolinu koja je moja, i samo moja. Nisam joj zapamtila koordinate, ali ne mari.

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Kao i svako ko je odrastao na severnoj hemisferi, u području kontinetalne klime, imala sam jasnu predstavu o godišnjim dobima i praznicima vezanim za njih.

Uskrs pada u proleće, Božić i Nova godina su u zimu, naša porodična slava je u jesen, a moj rođendan u leto.

Prosto i jednostavno.

A onda smo otišli na onu drugu polovinu zemljine kugle.

Amerikanci sve više i sve češće protestvuju protiv novih propisa vezanih za bezbednosne preglede na aerodromima. Nove i sve rigoroznije mere neki čak tumače i kao uznemiravanje građana. Počele su da stižu brojne žalbe. Pre nekoliko godina mere su počele skidanjem cipela, kaiševa, pa zabranom unosa tečnosti i kremastih materija u putničke kabine aviona, onda su se pojavili skeneri koje putnike ogoljuju pred službenicima bezbednosti. Pojavile su se brojne spekulacije šta ovi skeneri pokazuju i otkrivaju i u kojoj meri to narušava privatnost, da li se te slike negde pohranjuju itd.

       Ne, nisam bila u Norveškoj.
       Bila sam na Zlatiboru. I u Višegradu.

      Tamo mi je bilo kao u Norveškoj:)

I tako su muževi nežno zagrlili svoje žene i uzevši svoju decu u naručje, suznih očiju,  podarili im najduži oproštajni poljubac.

U zelji da u ovim blogovima napokon sustignem vreme sadasnje, ovaj i naredni tekst, koji cu postaviti vec za nekoliko dana, bice znatno duzi od dosadasnjih. Ali kako su iseckani na mnogo malih epizoda, nadam se da nece biti prevelik napor za citanje.

Smogovci

Ulazim biciklom u Bangkok što je savim drugačiji doživljaj nego kada sam ovde došla autobusom, u maju. Kao i prvog puta, i sad

»Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja.« (Nikola Tesla)

Obično u Liku ulazimo leti. Kad upeče zvezda bez milosti, makija se zguri od vrućine, ono malo trave se pretvori u suvotu koja se na dodir u prah pretvara, samo boce se srećno plave, a kamen se rastapa dok na njemu treperi jara. Jedino se u useklinama napravljenim tankim i presušivim vodama, dragama dugog prvog a, zeleni  neko ubogo drveće koje onako kegavo i trnovito prkosi svim zakonima gravitacije. I svaki put mi padne na pamet, kako je moguće da se među tim gudurama, gde je i đavo rekao laku noć, u tom kamenjaru u kom caruju zmije i vetrine, rodio najveći sin naših naroda. Kako su tumarali i spoticali se geni po tom bespuću, i uspeli da se sastave u spoj potreban da nastane genije kog vreme nije moglo da stigne, niti još uvek može. Šta uopšte rade ljudi u onim grupicama kuća, koje kao lastavičija gnezda se guraju po kamenju, pod horizontom istim tim kamenom porubljenim?