O Angkor Vatu je teško pisati. Nakon stotine stručnih studija, hiljada turističkih priručnika i bezbrojnih sažetaka za brzo upoznavanje sa jednim od sedam svetskih čuda novog veka, nemoguće je napisati bilo šta a da ne bude ponavljanje. Ali paradoksalno -- ili upravo zbog toga -- dok sam se pripremala za obilazak kompleksa, pa tokom višednevnih poseta hramovima, i sada, kada sam sela da o tome nešto napišem, nisam uspela da nađem nijedno sistematizovano, kratko i uprošćeno objašnjenje sa praktičnim savetima u vezi sa Angkor Vatom i njegovim obilaskom. Ne mislim da mogu da nadoknadim taj propust, ali se nadam da će tekst koji sledi pomoći barem nekom budućem posetiocu Angkor Vata da se bolje snađe kada se nađe pred jednom od najfascinantnijih svetskih građevina, a onima koji tamo nikada neće otići, da steknu makar približnu predstavu kako sve to zapravo izgleda.

Hram majmuna

Na terasi omladinskog hostela u kojem sam odsela, uveče upoznajem Ana-Mariju, mladu Austrijanku koja je ovde došla na treking. Razmenjujemo iskustva o znamenitostima nepalske prestonice koje smo posetile. U dolini Katmandua nalazi se čak sedam različitih mesta koje je Unesko uvrstio u svetsku kulturnu baštinu. Na Uneskovoj listi, svih sedam objedinjeni su u jednu celinu –

27. septembar

Žurim da uđem u Kinu jer im sutra (ili prekosutra - nisam sigurna a ne bih da rizikujem) počinje nacionalni praznik i narednih deset dana granice će biti zatvorene. Kada ništa ne praznuju, zatvorene su samo vikendima, ali me ne bi začudilo da ih je nemoguće preći i regularnim danima, u vreme pauze za ručak. Živo me zanima šta bi se desilo u slučaju da neko urgentno mora da izađe iz zemlje, iz zdravstevnih razloga, recimo. (Kasnije će mi neki Kinezi objasniti da su njima vize potrebne za celi svet te da je stoga nemoguće da neko preko noći odluči da izađe iz zemlje.)

Na Đurđevdan 2005. godine, prešao sam Albansku granicu na prelazu Morina. Sam. Peške. Noć pre proveo sam u Manastiru Svetih Arhangela, što je bilo izuzetno duhovno iskustvo, pogotovo jutrenje na koje je došlo troje od šačice preostalih Srba iz Prizrena da osvešte slavski kolač, a onda na kratko obišao Goransku proslavu u brdima iznad Prizrena.

AleXandar Lambros

Naravno, pada mi na pamet i azil. Čujte, da se ne lažemo ... Novčana pomoć koju azilanti na zapadu dobijaju mnogo je veća od mesečne plate mnogih u Srbiji (i moje), ukoliko ste dovoljno srećni uopšte da je imate (jer stalno mi se naglašava da budem srećan s ovim kikirikijem jer neko nema ni to a i treba da znam da uvek ima ko ‘oće ako ja neću). Tako da, ne vidim zbog čega bi se neko pravdao i folirao i objašnjavao je li pravi ili lažni azilant. Azilant je, nego šta je s 200 ili 300 evra mesečno. Belo roblje, šta drugo?

Sa svakog putovanja potrudim se vratiti sa mrvicom sačuvanog sjećanja za jedan mali putopis. Zabilježim detalje ugrubo prvih dana po povratku sa puta, a kada nađem vremena uobličim ih u štivo za svoju dušu. Da se ne zaboravi.

Tako je trebalo biti i ovaj put nakon Indonezije, mog prvog susreta sa Azijom, koji je nespretno započeo dijarejom.
Ali nije.
Probudio sam se u trenutku kada su nakon 13 sati leta iz Jakarte točkovi Boinga, koji je pamtio i bolje dane, dodirnuli pistu aerodroma u Frankfurtu.
Tada još nisam znao da se nešto ranije probudio i Eyjafjallajoekull,

Kao sto mi neko rece: "Pa, sada ti tamo moras i kod zubara, doktora i frizera, sve tamo moras da radis!" Da, to ja jesam drzao negde u zapecku mog mozga, ali tek kada dodje do prvog susreta sa nekim od tih svakodnevnih rutina onda postanes svestan da nisi vise u Kanzasu, i da te je tornado odneo negde daleko, dalje od Oza! Za zubara ne brinem, ionako nikada nisam imao problema sa istima, osim sto su me redovno izbacivali iz ordinacije kada god dodjem jer im navodno trosim vreme sa "zubima poput bisera koji se ne kvare", kako su ih atributisali. Sto se tice doktora, iskreno se nadam da necu imati

Moja prva i jedina črnomeljska zima u vojsci bila je oštra. To je valjda zbog geografskog položaja Bele krajine, postojbine srpske nacionalne manjine u Socijalističkoj Republici Sloveniji. Neka je vetrometina, tako da stalno prži užasno hladan vazduh koji je bez pardona prolazio kroz moj šinjel, žaket, džemper s V izrezom, košulju, majicu, pantalone, dugačke gaće, rukavice, kapu i podkapu, tog decembarskog jutra oko pola 7 na čistini ispred kasarne i pored njenog zida kraj koga sam pokušavao da nađem zavetrinu, tu odmah ispod termometra koji je ponosno

Osobina koja mi se možda i najviše sviđa kod Iraca je ta što su bez kompleksa. Nema te stvari koja njima prija a koju oni ne bi uradili zbog blama.

Žena može da bude krupna do odvratnosti, ali joj to neće smetati da uveče obuče top i mini suknju. I naš doživljaj prema njima se menjao kako je vreme prolazilo, tj. kako smo upoznavali irsko društvo, tako da nam je sve to postajalo simpatično pa su i sve te debeljuce odjednom delovale nekako cool.

Ako Irac vidi da ne znaš nešto, bilo šta, neće ti reći neku od onih floskula svojstvenih našem podneblju, kada se

Foto: Mira Zdjelar

O'Keefe Lane is located near the intersection of Yonge Street and Dundas Street in downtown Toronto.  The laneway itself was notorious for the buying, selling and use of narcotics.  Street level drug activity was commonplace in the lane.  Dealers and users lurked in doorways.  Often times they were dressed in a shabby way.  Literally hundreds of arrests for drug offences have been made in the area by the Toronto Police Service over the years. (R.v.P., Ontario Superior Court of Justice, Trafford, J. 2001, http://www.torontocriminallawyer.ca/rvp.htm)

Nekoliko godina posle mature (dve, deset ili četrdeset, svejedno) gledate fotografiju razreda u koji ste išli. Na fotografiji ćete gotovo obavezno primetiti jedno lice kojeg nikako ne možete da se setite. Znate da je to lice išlo s vama u razred, ali ne sećate se ni imena, ni osobe, ničega. Imena drugih školskih drugarica i drugova dolaze vam u sećanje lagano, prirodno, ali čije je to lice?

Kao što u grupama postoje ljudi koji su toliko neupadljivi da ih svi zaborave i niko ih se ne seća, tako i gradovi imaju svoje mračne kutke pored kojih ljudi prolaze a da u njih ne zavire, koji stoje nepomerljivo i čekaju da ih neko primeti, a to se nikako ne dešava. Međutim, kao što nas uči Walter Benjamin (Passagen-Werk), iz pasaža, prolaza, slepih ulica ponekad se može naučiti više o modernizmu, nama i modernizmu u nama nego od krupnih arhitektonskih projekata, blještavila urbanog spektakla.