Neki od blogera znaju da sam sredinom Aprila bio u Lisabonu te su sa pravom očekivali blog o mom doživljaju istog. Posle dužeg premišljanja šta da napišem o tom gradu, a što Tiago nije već predstavio na bolji način od mene, odlučio sam da uopšte ne pišem o Lisabonu već da pišem o Kaškaišu, gradu u Lisabonskoj regiji do koga možete stići vozom koji od Lisabonske stanice Cais do Sodre ide na svakih dvadesetak minuta.

Umesto da mnogo filozofiram o samom Kaškaišu predstavljam vam neke od njegovih stanovnika:

Puškar je jedno od pet damova - svetilišta u Indiji koje bi svaki Indus trebalo da poseti za života. Obično se na hodočašća kreće kada čovek obavi sve važne poslove u životu: okući se, izrodi decu i izvede ih na životni put, ostvari poslovni uspeh - kada mu ostane da duhovnim pročišćenjem tekući život počne da privodi kraju i priprema se za onaj naredni. Indusi veruju da svako treba da proživi 82 miliona života, neke lepe a neke i ne.

... obrnutim redosledom:

5 Belorepan Haliaeetus albicilla kako napada ribara Pandion haliaeetus (Smederevo): ribar leti ka meni sa ribom u kandžama da se odjednom bezmalo dvostruko veći belorepan zaleti u njega. Ribar ispušta lovinu, a belorepan skuplja krila, brzo ponire i u vazduhu je grabi (Objašnjenje: impresivna aerobatika koju ne bih očekivao

Ovoga vikenda, u "prestonici Banatskih militara" Tomaševcu, održano je jubilarno Deseto svetsko prvenstvo u banatsklim šorama. Titulom svetskog prvaka oklitili su se Orlovi iz Orlovata, dok su domaće ekipe morale da se zadovolje drugim (Čoke) i četvrtim (Marijevo) mestom - izmedju njih udenule su se Bečkerečke kere.

Banatske šore

(Igra na koju bejzbol liči)

Kad su čuli Ameri za banatske šore

Rešili su odmah bejzbola da stvore

Kada se krene put Dunhilla, iza leđa ostaje Tramore u raznim bojama. Lale ovih dana cvetaju prelepo, sunce se migolji u borbi s oblacima. Čim se pojavi, obajsa sve oko sebe, bojama daje prirodnu nijansu, a oči uživaju. pa i duša. Kuće, sve lepša od lepše, nižu se pored puta, a put je uzan, pa krivudav pa je naporno voziti. Irci dozvoljavaju 80km/h, ja ipak vozim ok 60.
Volim proleće u Irskoj. Umereno je, nije kao ono naše ili preterano ruće ili preterano hladno.Nema ni kiše onoliko, ali je ipak ima.

Zelena i plava boja teniskog terena, i crvena boja Djokovicevih patika dala je pun vizuelni spektrum ovoj servi. Bele sare po terenu i senka Noletovog tela u punoj brzini dosledno su prikazale energiju koju tenis zahteva.

U okviru šire saradnje uspostavljene između Udruženja za javno zdravlje Srbije i regionalnog Ministarstva zdravlja Toskane, dogovorena je sedmodnevna studijska poseta porodilištima Toskane. Početkom marta u Firencu putujemo dr Vladimir Vajs, načelnik pančevačkog porodilišta, i moja malenkost, ispred GI "Majka Hrabrost". On - da vidi kako sve izgleda iz stručnog ugla lekara. Ja - da vidim kako sve izgleda iz ugla porodilja.

U Toskani je revolucija za promenu prođajnih

2-4. juli 2012.

U Stavropolju su me dočekali obilni pljuskovi koji će potrajati danima prouzrokujući poplave u celom rejonu, Tanja i Ivan, moji domaćini sa Kauč surfing liste i mejl mog podstanara u kom mi saopštava da se od avgusta iseljava.

Potonje sam mogla da očekujem u svakom trenutku i toga sam bila savršeno svesna kada sam odlučila da se u ovu avanturu upustim samofinansirajući se novcem od kirije kao jedinim izvorom prihoda. Neozbiljno i neodgovorno -- reći će oni koji planiraju do u detalje svaki sledeći korak i uvek idu samo na sigurno.

Za razliku od Evrope, Azija živi napolju. Od trenutka kad otvori oči pa do polaska na počinak, i mlado i staro nalazi se na ulicama. Napolju se radi, druži, uči, obeduje, drema. Zapadnjaka može da nervira nedostatak bilo kakve privatnosti, jer i njegova je ugrožena radoznalošću ljudi koji bi sve da vide, taknu, omirišu. Ali ako želi da sazna nešto o ovdašnjem životu, dovoljno je samo da izađe i pokupi gotove priče.

Toga ponovo postajem svesna kada nakon mesec i po dana napravim pauzu od pisanja i krenem na kratku turu do obližnjeg vidikovca.

22-27. decembar 2012.

Prvi znak da se približavam gradu su ograde oko kuća. Do sada ih nigde nisam videla -- sojenice načičkane uza sam asfaltni put, gotovo na njemu, nisu imale čak ni katance na vratima: kada ukućani nekuda odu, samo navuku spoljašnju rezu – i svi znaju da su odsutni. No kuće nadomak grada ograđene su bambusovim ili drvenim ogradama a na vratima su katanci, iako one ne deluju ni mnogo veće ni bogatije od seoskih. Strah od mogućih lopova ili samo potreba da se svima jasno stavi do znanja gde je granica privatnog vlasništva? Po svoj prilici oboje. Uticaj grada i – rekla bih –  belog čoveka, jedan od mnogih koje ću otkriti narednih dana.