Ovo je prekoredni blog, zapravo biće ih više u naredne dve-tri nedelje. Razlog je taj što krećem na turu po Himalajima, koja je posebna tura u okviru ovog mog putovanja -- najozbiljnija, najteža i najizazovnija do sada.

Reč je o Anapurna kružnoj ruti koja je klasična trekerska ruta po Himalajima. Njome se može biciklirati otprilike 300-400 km, zavisno od toga gde je start i cilj.

31.1. – 4.2.2013.

Voda na sve strane

S puno poverenja oslonila sam se na vremensku prognozu, pa kad su na weather.com predvideli celodnevne obilne padavine, lepo sam se smestila u hostel planirajući da vreme mirovanja iskoristim za pisanje novog bloga kao i za stomačni oporavak. Nije me mnogo pogodilo kada su najavljeni kišni dani ispali vedri i sunčani, jer sam u pauzama od pisanja kao i pripremajući obroke mogla da bezbrižno sedim na nepokrivenoj krovnoj terasi.

28. februar-17. mart 2013.

*

Od Vientiana na jug Laosa, putem niz Mekong, sve je ravno. Februar je na izmaku, a sa njim i zima, pa seljaci pale polja i rastinje pored puta. Njive su prekrivene gareži, ostaci visokog žbunja, palmi i drveća koji nisu izgoreli izgledaju kao jadno pramenje kose nad oćelavelim površinama. Sve deluje prilično tužno, pogotovu kada se prisetim slika severnog

*

Prešla sam preko sto kilometara i više ne mogu ni da sedim na biciklu. Ruke mi trnu i ne znam kako da držim volan. Sva sam ulepljena od znoja. Počinje da me nervira kad se motoristi koji me preteknu osvrnu za mnom osmehujući se i kad mi neko dobaci srdačno: „Hello!" Za danas mi je dosta i bicikla i sparine i vlage i novih predela i ljudi. Sve što želim je da se negde smestim i odmorim.

Tako skrećem u prvo prostrano dvorište u kome je parkiran kamion a iza velike kuće se nalazi čistina. Osmotrim ne približavajući se previše pa se predomislim zaključivši da tu ipak neće biti dobro pošto je otvoreno ka drumu. Već pravim polukrug da se vratim natrag na put, kada iz kuće izađu dvojica mladića. Indijci.

*

Posebnom stazom za motorcikliste i bicikliste koja počinje odmah nakon maležanskog graničnog prelaza, ulazim u ostrvski grad-državu - Singapur. Duž staze nalaze se desetine šaltera granične policije, pa uprkos stotinama motora koji pristižu svakog minuta, ni u jednom redu nema više od tri-četiri dvotočkaša. Sve je tako organizovano da vozači ne silaze sa njih, osim što moraju da skinu kacige kada predaju pasoš ili identifikacionu kartu.

(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)

Ne znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija.

O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.

Ostavite neki komentar, znači :)

*

Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na jug, bojler je privilegija mahom zapadnjačkih žitelja. Pa iako su ovde tropske temperature, nije baš uvek ugodno polivati se ledenom vodom.

Neko me će se, verovatno učiniti da je odgovor jednostavan, ali, naše mišljenje po tom pitanju daleko je od univerzalnog i uvreženog svuda u svetu.

Neki narodi dan danji bogatstvo mere količinom zlata koje porodica poseduje.

Neki drugi, opet, više vole keš.

Za Mocvane, biti bogat znači imati puno stoke. Naročito krava. To je jedino bogatstvo koje se računa. Može čovek da ima novca u banci, uspešnu firmu, dobra kola, ogromnu kuću - sve to mu ništa ne vredi ako nema krave! Zato, pridošlice često ne mogu da razluče koliko je neko stvarno bogat. Jer, spoljna obeležja bogatstva, u većini slučajeva, ne postoje, a ona koja tako izgledaju ništa ne znače.

 Dok smo moja supruga I ja sjedeli u jednoj od ljetnih basti niskih kafica sasvim neprimjetno do nas je doslo  jedno dijete. Djevojcica nije mogla imati vise od tri godine i sem isprekidanih rijeci" daj za leba" ne vjerujem da je sto drugo   znala i kazati.

Na  pitanje sa kim je ovdje  mala djevojcica je uperila svoj prstic  u smjeru druge djevojcice koja nije mogla imati vise od desetak godina.

Problem sa prosenjem ovako male, ogromnom vecinom romske dijece , u Srbiji postoji odavno. Svi smo mi citali, il cak gledali u kusturicinim filmovima  o sudbinama

Prince Ruspoli’s Turaco

(Napomena: Vrste koje nisu pokrivene zvaničnom srpskom nomenklaturom namerno sam ostavio neprevedenim.)

Plan Alana Daviesa i Ruth Miller bio je da postave novi svetski rekord u broju vrsta ptica posmatranih u jednoj kalendarskoj godini. Prethodni rekord, 3662 vrste, postavio je Jim Clements još 1989. Alan i Ruth su u to uložili sve: prodali svoje kuće da finansiraju put i dali otkaze na poslu, da prate svoj san. U poteri za rekordom, planirali su da posete preko 25 zemalja.