Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

Nakon pogledanih fotografija, prešao sam na kulturu.

Obožavala je Hemingveja. Čudilo me je da tako pametna devojka voli tog... nečoveka.

A tako je bila lepa na fotografijama.

U redu, nisam ni ja savršen, čistim pišaćku za pijanodrogiranim drkadžijama – u bukvalnom smislu. Vremenom sam se ubacio u trip da je ta sluz na podu, ta svetložuta sluz, zapravo puding od vanile. Bilo mi je lakše da čistim misleći da su u klonji jeli nego da su se jebali. Lako je zavarati samoga sebe kada imaš cilj – u mom slučaju 8 dolara na sat.

Ona je bila profesorka

PESME & SLIKA

Србија, откако се шлихта Новом  Риму, постала је безобзирна, oхола и рђава држава.

Preduzimljivost je za svaku pohvalu a kada se tome doda i razbuktala mašta lokalnih preduzetnika koja prevazilazi i nadvlađuje čak i logiku koja se uobičajeno u onim staromodnim vremenima i stereotipnom načinu urbanog mišljenja troši,  tada će Beograd (pa dobro, i na vodi ako treba) da niče i bude u progresu ... bez obzira na ono što Beograđani očima svojim vide a to što usput misle i primedbuju samo je dokaz da nisu dorasli novim tendencijama ili im je mašta sasvim zatajila ... a ako je sa njima tako priroda se ne da zavesti takovim novotarijama ... onda dune laka košava i dođe razvedravanje ... plavetnilo opet natkrije grad kao posle svake nevolje ...  

 

Krenula sam mojim starim Renoom4 od kuće. Nisam prošla ni par desetina metara, kad sam naišla na kraj kolone vozila, i skontala da je veoma dugačka , čim sam već nakon par desetina metara od kuće, došla na sam njen kraj. Opet rampa!

Ispred mene… automobila i raznih... do zaprežnih vozila …u tri reda! Kolona od skoro par stotina metara. Gužva. K’o da idemo u Evropu ili na more , a ne u centar Novog Sada! Svi stoje, nervozni k’o zapeta puška i čekaju start kao na trkama. Škrgućem zubima od besa. Čuje se neki neodređen pisak i … evo nadolazećeg uzroka

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном

ARHIPELAG je objavio knjigu Đorđa Bobiča ARHITEKTURA U IZNUDI ...

 

O knjizi piše urednik edicije Gojko Božović ...

 Druge umetnosti javnost može da u većoj ili manjoj meri ignoriše, ili pak da predano živi sa njima. Javnost, međutim, ne može da previdi arhitekturu. U tome je i njen značaj i njena kob, kako u kojoj prilici, kako u kojim vremenima. Od te pretpostavke

Ово су приче писане на пејџеру, претечи мобилног телефона, током неких давних залудних дежурстава. Тада су имале само три читаоца – прималаца порука, сада ће их имати, надам се, више.

„Пејџер-приче“ данас представљају праисторију „твитер“ и „твит“ прича, СМС и „флеш“ прича...

Уједно, доказ су да све није почело са „Твитером“ и „твитовима“ и да је свет постојао и пре њих.