svetla sa krovova automobila

 

pripiti zaštitnici građana

 

delioci modrica

 

ustaljene putanje kretanja

 

od pacova do tastera

 

sitnih dilera

 

u službi aparata

 

od naselja do naselja

dan je bio surovo lep,

oblaci su mileli po Dusk Blue svodu,

raspasanom od tragova aviona,

oslobođenom od vetrova

i sve je bilo utopijski fino.

 

sada ti naslućuješ bajku

ali dobijaš nešto drugo

od čega će ti jaja pobeći gore

i zubi zacvileti kao zarđala kapija.

Grad je pozornica gde se mnoge i različite scene spremaju za moguće nadolazeće događaje koji se menjaju začuđujućom brzinom i množe, prepliću se i ne poštuju redosled ni po vremenu nastanka niti po važnosti, pa je oku građanina po nekad teško da ih sve primeti a kamo li da ih zapamti. Ali ipak kad se sve sa vremena na vreme pregleda, razvrsta i složi po nekom, kakvom takvom redu, ostanu kao sasvim vidljive samo tri osnovne scene a kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje originalne, ali ipak samo neka vrsta replike. Jedna je stalna, dugo stoji i za nju nekada napravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i prepoznaje i spominje: Kalemegdan sa kulama i posle dodatim Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, Ratno ostrvo i obale Dunava sa druge strane gde grad još nije kročio, preostale šume na Košutnjaku i tu su scenske i scenografske promene spore, događaji iz gradskog života ih ne dotiču često. Druga vrsta scena su gradski blokovi na dorćolskoj padini, Neimaru, Zemunsko središte ili urbana matrica Novog Beograda gde su scenografske promene u skadu sa gradskim potrebama što izaziva promene koji svaka nova generacija građana može da primeti. Treća vrsta scene su one posvuda, povremene, često promenljive.

Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.

U svakodnevnoj  žurbi i obavljanju dnevnih domaćih zadataka, Beograđani  ne primećuju da su građani istovremeno dva grada. Jednog Beograda u kome su, kojim koračaju, gledaju ga, dodiruju i troše u njemu dodeljeno im vreme, i drugog, Beograda iz njihovih snova, nedohvaćene čežnje i omanute želje, u svakom slučaju potreba čije im zadovoljenje izmiče. Taj drugi, virtuelni Beograd je izgrađen u njihovom intimnom prostoru u koji samo oni imaju pristup, tu nose sliku svog Beograda koji su sami izgradili i ona je savim različita od izmaštanih  gradskih slika koje isto tako imaju svi drugi Beograđani. Zapravo, svaki od dva miliona u gradu nastanjenih, bez obzira na uzrast, veru, pismenost ili opredeljenje ma kakvo, ima svoju sopstvenu i unikatnu sliku i doživljaj grada, i viziju naravno, bezbrojne slike grada Beograđana lebde i sreću se neprekidno u virtuelnom gradskom prostoru.

 

 

Želim da vas upoznam sa Miškicom kroz ovu priču, devojčicom koja ima sedam godina. Miškica je zovu od milja, jer je nasmejana, sa očima kao u srne, zubićima niskama bisera i Miškica voli da uleće u zagrljaj.

Ima najnezniju dušu.To je dete koje je gorelo u požaru u Romskom naselju na Čukarici pre par godina, i imala je opekotine koje su prekrivale 90 posto njenoga tela. Jedva je preživela i kao takva, ostavljena sama, bila je u Tiršovoj godinu dana. Po odluci Centra za socijalni rad vraćena je u porodicu, koja je se prećutno odrekla, i po odluci Centra

Da li možete pretpostaviti šta je to "superturista"?

Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.  

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve  promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski.

Beograd je kao otvorena knjiga iz koje se mogu pročitati gradske priče još od nekada, ali se može proniknuti i u ono što sledi. Svaka ulica, zgrada ili neki kvart su poglavlja ili pasusi te knjige gde je zapisano šta tu jeste ili šta je nekad bilo, pa pažljivi čitač, ljubitelj gradske literature, ima priliku da sriče o događajima i promenama koje su mnogi pisci knjige odvajkada zapisivali. A posebno su na ceni oni koji su se trudili da pišu o arhitekturi, jer su arte facti iz te sfere uočljivi, nezaobilazni i dugo traju u gradu. Arhitektonika grada sadrži i emituje informacije o stvaranju gradske matrice i gradskog lika kroz sebe samu u vremenu od kada je grad nastao sve do ovog stanja u sadašnjici.