Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

Gost autro - " sve Nišlije"

 

Dragi Beograde,

Nišu je izuzetno drago da ćeš uskoro biti na vodi.

Zaista nam je drago, bez sarkazma.

Krstovdan iliti Vozviždanije časnog krsta (to mu je valjda zvaničan naziv)  pada 27. septembra. Iako je to praznik usko vezan uz post, u našoj pravoslavnoj papazjaniji i nelogičnostima kojima obiluje praktikovanje vere kod običnog sveta, povezan je sa vašarom, jednim zbitijem ispunjenim pečenim prasićima i drugim bravima, glasnom muzikom i penjanjem po astalima, pripitim teturanjem do vrteški i vrštanjem sa isith.

Gospođu Veru trebalo je naći na drugoj strani Manhattana. Iako je vjerojatno razvikaniji od zapada, East Side me nikada nije impresionirao. Moguće da kvart ne poznajem dovoljno dobro ili je u pitanju tek predrasuda prema kojoj  tu (pogotovo na Upper East-u) živi previše ljudi koji ne znaju kud bi s novcem, vremenom ili sobom. Djeluje hladno i distancirano. Atmosfera,

Nisam pomno pratila rukomet ali sam uvek srećna kad se naši sportisti domognu medalje, kao i sad kad se ženska reprezentacija izborila za srebro na Svetskom prvenstvu. Slučajno sam prolazila blizu čuvenog balkona Skupštine grada gde su rukometašice proslavile osvojeno drugo mesto uz podršku nekoliko stotina, najviše hiljadu građana. Ali, kao vinovnica tog nesvakidašnjeg događaja, vratila sam se kući sa čudnim, protivurečnim, uglavnom negativnim utiscima.

Prvo što sam čula još u Vlajkovićevoj, dok sam se približavala platou gradske Skupštine koji su obezbeđivale pojačane policijske snage, sa gradskog ozvučenja treštali su prepoznatljivi stihovi lokalnog hita «Čke beogradske». Beograđanka sam po rođenju, tolerantna, slobodoumnih shvatanja, i svaka urbana žvaka može da me kupi pod uslovom da ima smisla ili bar poentu u najavi, ali ovog puta nisam pronašla baš nikakvu konekciju između osvajanja srebra na SP-u, sportskog duha, zdrave pameti, Gazda Paje i stihova ove pesme. Možda nisam dovoljno luda čka da bih se primila na:

1995.

Februar.

''Ritam herca all stars''.

Ekipa je bila skroz prijatna. Uroš Djurić, Dule Čavić i Dule Šaponja uz ekipu radili Srbokapa, Marioneta i devojkačijegimenanemogudasesetim a izgledala kao Frida Kalo. Muziku je birao Freedom.

Džoni je uvek otkidao po pola emisije. Od jedan do pola dva je urlao i cepao svoje tripove. Kada sam ja uleteo u emisiju, Uroš je pričao svoje dogodovštine iz vojske. I dok svi prodju, za mene je ostajalo 3 minuta sa muzikom.

 

 

Mada i ta 3 minuta bi često bila previše, bolje da sam ćutao.

Sedmorica nas je budnih. Spavamo na smenu. Zemunica je topla do visine od pola metra iznad tla, ispod kao grob. Zato smo bale slame poređali jednu na drugu pa samo polovina može da spava u isto vreme.
Sedimo za improvizovanim stolom pored peći dok flaša sa rakijom kruži od ruke do ruke. Osmi nam je dan u Peščari. Temperatura noću pada ispod -25. Razgovor zamro, glave klimaju ka stolu.
„Znate li, ljudi, da su one noći pre nego što smo pošli na vežbu u Narodnoj bašti kučići pojeli čoveka?" - čujem svoj glas kao da od nekog drugog dopire. Dvojica, trojica me pogledaju uz „Aj ne seri" izraz.
„Ne, stvarno... „ - opet čujem sebe kako pokušavam da im objasnim da se ne šalim. I mislim - kao da je neko nekoga u nešto nekad ubedio... 

 

Asmir Kolašinac je osvajanjem zlata na dvoranskom evropskom prvenstvu ostvario najveći uspeh u istoriji srpske atletike!

 

Ipak, digla se prašina što je čovek, proslavljajući pobedu, stavio i zastavu Sandžaka oko struka!?

Šta reći?!?!?

Ne znam šta ćete reći vi u vezi današnjeg rušenja centra Beograda,  ali ja mogu samo da ponovim ono isto što sam više puta  rekao i napiso na ovm istom mestu .