... ovi što kažu da su opozicija, hoće da nam napakuju nasilje i neke metalne štangle za po glavi a ne vide, nerazumnici jedni, da je to doprinos kulturi, napredni umetnički performans ... nadrealistička poruka naših darovitih slikara putem grafita na košuljama ... 

 

 

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

                               

Prvi koraci pregaoca koji su gradili staništa na prapočetku Arhitekture i model po kome je nastajala nije izbrisan netragom posle svih promena epoha koje su prohujale i tokom kojih je stvoreno bezbroj gradova i u njima zdanja sa namenom svih vrsta, malih i velikih za stanovanje plebsa i prinčeva, kasarni, katedrala, elitnih naselja, parkova i svega onog što zatekosmo a nastavlja se i dalje. Arhitektura je stvarana podnoseći i noseći se sa raznim ograničenjima, uvek i sasvim u skladu sa tekućim vremenom i tada važećim uzusima. Išla je svojim iznuđenim tokom, usmerena od početka da služi pre svega potrebama i volji vladalaca, kasnije i vlasnika kapitala, trajala je prihvatajući od njih nalog koji je podrazumevao ne samo ravila već i formu i lik. Bilo je povremeno usled povećanog dotoka adrenalina kod nekih graditelja događanja gde je delo skliznulo van uobičajenog klišea, arhitekta je tragajući za novim izrazom koji je zahtevan ili dopušten od naručioca činio neke korake u sasvim nove prostore projektujući putem novogovora formu do tada neviđenu i tako se stvarao arhitektonski događaj koji je beležio uglavnom početak koračanja novom stazom ili penjanje stepenicama, posle su kazali da su to bili trenutci uspona, rušenja barijera i prodora u nove prostore mišljenja i umetnosti građenja.

 

 

 

Ovih dana ističe sedamdeset godina kako Urbanistički zavod grada Beograda postoji i traje, zove se to jubilarni trenutak kada se uobičajeno gleda na dosadašnji učinak i podseća, sebe i one okolo, na uspešne trenutke i učinjena dela. Urbanistički zavod je osnovan na inicijativu Nikole Dobrovića, posle su ga vodili respektabilni stručnjaci onog vremena, Miloš Somborski, Milutin Glavički, Aleksandar Đorđević, delali su tamo na stvaranju urbane slike Beograda arhitekte Brana Jovin, Stojan Maksimović i mnogi drugi značajni tvorci grada, smišljali su urbanu podlogu na kojoj je grad rastao i težio da bude metropola. Nacrtan je za sve te decenije Generalni plan iz 1972 godine, plan Novog Beograda, naselja Julinog brda, Konjarnik, Braće Jerković ili bolje rečeno svih naselja, auto puta sa Gazelom, pešačke zone u centru grada i sve što je izgrađeno u Beogradu proteklih sedamdeset godina. Vreme je teklo, u Urbanističkom zavodu su stvarani planovi koji su mogli da budu uz rame sa svetskim trendovima ako ne u pojedinim slučajevima i ispred njih.

mladi, entuzijasti, Pancevo.

 u mojim godinama lepo je videti da se neko od dvadesetak godina iscimava oko pisanja / crtanja, a da nikome ne lize bulju, da nije tatin & mamin sin / kcer, da unapred zna da ce zaraditi nista. I fanzin o svom trosku. A o cijem bi. 

 Pancevo, divan grad, prelepe devojke. Uspomene.

 

 A sada, omladina:

 

Početak haosa

 

Bilo je toliko dosadno da je jedina stvar koja joj je padala na

pamet bila da odleti što dalje odavde. Van granica grada.

Možda i države.

Prozujala je po sobi u potrazi za pasošem, kada ga je

konačno našla, zabašurenog iza porušenih knjiga, ustanovila

je ne validnost dokumenta. Važeći datum istekao je pre

nekoliko meseci. Pokupila je preostalih par hiljada dinara,

sumu koja je stajala naznačena na sajtu ministarstva

unutrašnjih poslova, i izašla na ulicu.

 

Možda i ne postoji drugi način. Usisani smo toliko precizno da kolege oko mene nisu svesne u kakvom kurčevom sistemu radimo. Valjda velike korporacije tako funkcionišu. Stvorene da od prvog časa uvuku polu poraženog čoveka, predstave svoje čiste etisone, velike prozore i stolove od po tri metra od kojih je jedan uvek tvoj i od drugog čoveka te deli zid u visini glave, obojen u zeleno radi navodnog odmaranja očiju, a ti jadnik pomisliš kako su fini uslovi rada. Na kraju si kao spermić, isturene glave i vrata. Neko te izdrka – prsneš, najradije bi izvršio ritualno ubistvo