Godinu dana, a možda i više, nisam pisala na ovom blogu. Razlozi su meni bitni ali verovatno ne i Vama koji ćete možda ovo pročitati. A razlog zašto sada, posle toliko vremena, pišem na ovom mestu - nalazi se u sasvim malom i sasvim ličnom događaju. Danas sam se, kao i svakog dana, parkirala u ulici u kojoj živim. Na Vračaru.

Vraćam se juče kući. Na Zelenom vencu naroda k'o na Gazimestanu  daleko bilo.. Raspoloženje veselo. Autobusa nema. Gladna sam. Studenti blokirali Brankov most.. studenti ispred Vlade..  Kod kuće me čeka malo dete. Nema autobusa ni u perspektivi. Burek iz roze pekare za 3N će  biti gomila kora i prohlađene masti.

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

 

Foto: Milan Obradović 

Veslam vodama beogradskim već dve decenije (npr, ovde, ovde i ovde) i od tih prvih dana sam sanjao da dobiju neko priznanje, kao potvrdu ekološkog značaja, pa i zaštitu. Vrste koje su bile ugrožene i kojima sam posvećivao posebnu pažnju uključivale su orla belorepana, malog vranca, kao i gaka i malu belu čaplju, koje su se tih godina gnezdile na Ušću.

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle

Evo već treći dan prolazim pored Sajma. A na Sajmu, Sajam. Knjiga, čega drugog.. Autobusi se ciklično pune i prazne na toj stanici. Gužva. Nervira me sve to. I ovako kasnim na posao. Baš me nervira. Dok ja ne odem na Sajam. Onda onaj svet napolju, svet prepunih autobusa, saobraćajnog zastoja, tmurnog vremena, taj svet više ne postoji. Postoje samo hale, pune ljudi, hale tople, zagušljive, sa decom koja se vrzmaju među nogama (ko još vodi decu na Sajam?), hale pune knjiga.. Novih, starih, viđenih, željenih, nepoznatih, smešnih, važnih..

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном

AleXandar Lambros

Od pominjanja u jednom tapu-defteru smederevskog sandžaka iz 1565., u kome se Kragujevac pominje pod imenom Karagovindža, proteklo je, evo, ravno 444 godine. Treba biti pošten i reći da istorija nije mazila ovu zemlju i njene stanovnike, pa tako ni grad koji je ponikao u njenom brdovitom središtu, a kome je zapalo da joj bude prestonica u ona herojska vremena otimanja iz ugušiteljskog osmanlijskog stiska i bacanja u naručje Evropi.

Ali treba biti i samokritičan i priznati da nit se otesmo nit se bacismo, te da nam neblagonaklona istorija zaista ne može biti večiti alibi za sve naše promašaje. Ono o čemu želim da napišem koji redak ne odnosi se ni na šta krupno i značajno u onom istorijskom smislu. I složiću se s vama da ovaj grad ima i preča posla i većih problema. Verujem, međutim, da je simptomatično i ilustrativno za ovdašnji mentalitet koji karakteriše upadljivo nezanimanje, ako ne i prezir, prema pitanjima estetske prirode. O čemu se radi? Kragujevac ni posle 444 godine još uvek nema a, kako stvari stoje, neće ga ni imati, onaj urbani duh i izgrađen vizuelni identitet kakav biste očekivali ne samo od jedne evropske varoši pristojne veličine, već i jedne bivše prestonice s bogatom istorijom. Ukratko, ako ćemo da sudimo po koricama, još uvek je Karagovindža.

 

„Priča mi Vasil kako je negde na nekom forumu pročitao komentare na najavu naših nastupa, pa sad tu jedan forumaš komentariše - ‘A zašto im se bend jednostavno ne zove Vasil Hadžimanov? I ko je sad taj Đorđević, ja nisam nikad čuo za njega.' a ovaj drugi ispod odgovara: 'Ni ja.' "

Marko Đorđević, na nastupu u Banjoj Luci, šala u pauzi između dvije kompozicije

ĐORĐEVIĆ [ Sveti ] + HADŽIMANOV [ VHB ] + TRIJIĆ [ Konzilium ] = ?

   Zaista, šta nastaje kada se spoje šefovi tri odlična fusion benda?

Magija, prije svega

    U prohladno oktobarsko veče koračam širokim bulevarom Mladena Stojanovića sa instrumentom preko ramena, vraćam se u stan sa kasne, čisto rekreativne probe i odgovaram na propušten poziv prijatelja. Svirka u "City Pub"-u, lijeno mrmlja u slušalicu i pita da li želim da idem s njim. Umoran sam, iskreno, ne ide mi se n i k a k o, već sam dobio svoju „porciju buke" ali hajde bar da pitam ko nastupa. Slušam odgovor i umor odmah iščezava:

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije