Ovo je jedan post o birokratiji koja me je ščepala ovih dana, i smara do bola. Ali, pročitajte ga, možda bude od koristi.

Za vreme monsunskih kiša u Novom Sadu ovog proleća i leta, imali smo štete od prokišnjavanja. Ovakve izjave skoro da je bilo normalno čuti  od mnogo ljudi po gradu. Dugotrajne i jake kiše su nas urnisale. U zgradi u kojoj živi moj sin, ima pet vlasnika stanova. Zgrada je na dva sprata, svi stanovi su na drugom, i svima je prokišnjavanje zagorčalo celu sezonu tzv.  lepšeg godišnjeg vremenskog perioda.

Kad su kiše malo stale, pala je odluka na sastanku naše male porodične zajednice - 'leba jesti nećemo, krov se mora popraviti do jeseni! Haug! E, tu počinju muke isusove, i u njihovom znaku protiču dani mog jadnog leta. Skup stanara nije mogao doći do zajedničke odluke da se krov  sredi, zbog nemanja novaca drugih vlasnika. A mi se evo, baš kupamo u lovi, i biramo topla mora na koja ćemo odfurati, evo čim pojedem ovu dinju! Ništa, idemo dalje, videćemo posle šta ćemo.

Ogroman krst dimenzija 18x11 metara? Ili....

"Oh shit, f...f....f...." pomislila sam 20 km pre granice sa Srbijom.  Naime, kao brižno-perfektna majka, domaćica, spremajući se da provedem par nedelja u Srbiji pripremila sam bukvalno dvesto stvari koje su mi u zadnjih mesec dana navirale u snu i javi, od lekova, zelenog kartona za auto, zdravstvenog osiguranja, garderobe za toplo i hladno vreme, bojica za crtanje u kolima, poklončića za rodbinu i drugare, sendviča, vode i keksa, jedino se po običaju nisam setila te jedne ali najvažnije stvari - da pogledam detetu u pasoš.  Da sam to uradila videla bih da je detetu američki pasoš

Mislim da nikada nisam bila prljavija u životu. Na meni su pantalone koje su nekada bile bledo zelene boje. Na njima je sada blato, tačnije glina, velike količine svakojake prljavštine, malo krvi, fleka od sladoleda, nešto farbe i tragovi šapa. Pored mene je, naravno, Skali. Od večeras - Kraljica Splavova na Savi.

.

Pustite me odmah i prvo da malo jadikujem. I da pozajmim naslov od Tina*, jer sam od silne zlovolje u totalnoj inspirativnoj blokadi što se tiče  blogovanja. Poslednji pljuskovi i poplave su dolili kap u prepunu čašu, i moj pogled na natopljenu baštu koja je nesalomivo i nenad*ebivo leglo komaraca, baca me u odvratan bedak, tako da moram da se izjadam, iako sam u prošlom javljanju odolela tom iskušenju. Možda će još nešto biti od ovog leta, ali ja se osećam tako kao da je već prošlo, i da je sve propalo.

bez veze

dođe mi se vratim 

tamo su brda, lepši vazduh (ok obogaćen uranijumom, al se noću lepše spava)

znam, nisam normalna

možda sam u šoku i ne rasuđujem najbolje 

jes' bilo je grozno, 

sad je baš super grozno na severu - taman za jednu seriju  tekstova o tome kako, zašto i koliko je grozno.

(i kud sad da odem kad je najzad počelo nešto da se dešava) 

ok, nije normalno reći "najzad" kad je sranje. a sranje je. i tek će bude

i o čemu ja da pišem sad, u beogradu,  koji me je već smorio 

smorio

Meteorološka stanica u centru Beograda
BEOGRAD - 27.06.2010 u 00:57 h

Temperatura: 14 ° C
Brzina vetra: slab vetar
Pritisak: 1000 mb

Kiša rominja, zgrada 'Beograđanke' se gubi u magli, ali da ne brinete, travnjak ispred Skupštine grada se uredno zaliva.

Navodnjavanje na kiši... Kad dune vetar, možete se i okupati... da sperete kišnicu. :)