Ako smo u sredu bili na Marsu, juče smo bili na Jupiteru. Posetili smo pedijatrijsku bolnicu Majer, koja ima internacionalni karakter i u njoj se leče i operišu deca iz celog sveta. U njoj je i centar za medjunarodnu saradnju u oblasti medicine, zahvaljujući kojoj smo dr Vajs i ja u studijskoj poseti porodilištima Toskane.

Bolnica izgleda kao jedan veliki vrtić, zabavni park, diznilend... ma, ne znam ni sama kako to da nazovem. A kada mi je dottore rekao da imaju klovnove koji redovno zabavljaju decu i druže se s njima i životinjama, htela sam da padnem u nesvest.

Mama-Kengurica i Sestra-Slobodanka (SS) u epizodi: INTENZIVNA NEGA, dan prvi

UPOZORENJE: Trudnice i žene koje nisu rađale čitaju na sopstvenu odgovornost.

Prvi put sam živeo u Engleskoj početkom osamdesetih, radio u londonskom ofisu jedne jugoslovenske firme.  Mlad , lep, lepe parice, plaćen stan. Uživanje.

U Englesku sam drugi put otišao da živim  deset godina kasnije, u Aprilu ’92 . Ovaj put je bilo drugačije. Živeo sam u sobici iznajmljenoj od jednog izbeglice. Da pojasnim, izbeglička porodica ( muž, žena, dvoje dece) su dobili stan od Engleza

Jednoj ženi je potrebna pomoć.

Ja ne znam koliko u Srbiji ima ozbiljno gladnih, nagađam da se radi o stotinama hiljada, ili koliko ima ljudi na ivici gladi, gde me ne bi iznenadilo da ih ima preko milion, ali slučaj ove žena je težak do te mere da poprilično zbunjuje nas sa značajnom empatijom, a sumnjivom kombinacijom neopravdanog, skoro debilitantnog optimizma i manje kvalitetne mašte.

Sledeći članak u novinama je priča o njoj:

Kako Srbija ubija svoje građane <-- LINK

Aleksandra ne želi novčanu pomoć uz reči da se snalazi za sada i da je pristala na članak u novinama da bi podigla svest o problemima i siromaštvu u Srbiji. Ali traži posao, završila je Filozofski fakultet u Beogradu, smer pedagogija i njen CV je priložen uz ovaj blog. Svaka pomoć oko posla joj je od životnog značaja.

Ovo je nedelja u kojoj treba da se podsetimo da smo sisari, nedelja u kojoj treba da se podsetimo da se ne stidimo onog što jesmo, ni onoga što je Majka Priroda po našem pitanju smislila. Naravno da svi podržavaju dojenje, naravno da svi misle da je to najbolji način da bebe počnu svoj život, naravno da je to zdravo da zdravije biti ne može, samo...kad mnogi od njih to ne bi morali da vide, to bi bilo još bolje. Njihov problem nije dojenje, dojenje je divno, nego ona reč pred koju mora da se napiše »d'izvinete« - sisa.

 I iako stručna javost smatra da im se ne treba davati na značaju citiraću još jednom pomenutog profesora – “tako doterivati istoriju, mogu samo zanesenjaci i pokvarenjaci. Vreme zanesenjaka bojim se da je prošlo, više je ovih drugih”.

Ovo su tri priče o životu koji neki znaju da cene, dok drugi nikako da shvate o kako tanak konac slučajnosti je okačeno naše postojanje. A naročito postojanje dece koja zavise od nas, odraslih.

Priča prva:

Na slici su šišmiši. Šišmiši koje je država Australija zamotala u ćebencad jer su u toplotnom šoku. Verovatno zbog onih strašnih požara.  Pošto su šišmiši sisari, australijska država je ovim malečkim bolesnicima nabavila i majušne flaše sa cuclama i verovatno šišmišovsko mleko ili bar njemu najbliži surogat. Zato što državi Australiji nije svejedno šta se dešava sa njenom decom, u ovom slučaju – šišmišićima.

Najkraće rečeno, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da na lečenje u inostranstvo pošalje šestogodišnjeg Aleksandra Jovanovića iz Kragujevca. Njegovoj majci su kratko i jasno rekli, usmenim putem, da mu leka nema. Da se tako nešto majci kaže treba biti junak. Ili bar imati srce manje od zrnca peska. Sećate se tog malog Aleksandra o kom sam blog već pisala? [url] http://blog.b92.net/text/23681/BIROKRATIJA-DECU-UBIJA/[/url] E, za tog Aleksandra sada se javnost ponovo u pomoć zove. Jer očito samo javnost može da mu pomogne da preživi.

Nakon pomenutog bloga, Aleksandar je ponovo pozvan na lekarski konzilijum na Banjici. I doktori, eksperti, sa ozbiljnim činovima u medicinskoj nauci, ovaj put u većem broju no prilikom prvog pregleda, su dali mišljenje da Sašu treba poslati u Švajcarsku na pregled, jer srpski lekari su iscrpli svoja znanja i mogućnosti.

Uprkos tome, Drugostepena komisija RFZO je ponovo odbila da dete pošalje u inostranstvo. Zato što, recimo, RFZO kaže da je glavna bolest koja uzrokuje deformitet Aleksandrove kičme i grudnog koša – nepoznata. Ali u istom dahu RFZO napismeno tvrdi i da je neizlečiva.

Verovali ili ne, umem da cutim kad zatreba. I u privatnom i u javnom zivotu. Medjutim, cutnja ne znaci nepristrasnost. Ne mislim da je u redu svoj autoritet i kredibilitet stedeti za posebne situacije. To bi bila pristrasnost.

Cesto sam u situaciji da pomazem ljudima koji su mi na licnom planu odbojni zbog svog ponasanja, navika, mirisa... Onda se trudim da se koncentrisem na nesto lepo u njima, npr oci, decu, zanimljivo medicinsko ili eticko pitanje koji namecu... Do skoro sam radila u bolnici u kojoj su vecina pacijenata bili iz neprivilegovanih drustvenih slojeva, svaki drugi sa

E, doživesmo (i preživesmo)  i to -- porodila se Georgina. :) 

U subotu je na B92 Info kanalu emitovana prva epizoda dokumentarne serije "Menjamo... porodilišta", snimane na tragu inicijative Branke Stamenković (Krugoline Borup) potekle na ovom Blogu 2008. godine, koja se pretočila u "Majku Hrabrost".

Za one koji su želeli da gledaju, a zaboravili su, nisu stigli, decu izveli napolje (lepo prolećno subotnje popodne je bilo), koje je nervirao asinhronicitet slike i zvuka (nešto su se tog dana izgleda kompjuteri pregrejali) ili nemaju kablovsku -- evo prve epizode, na komentare i kritiku (ovo i onima koji su možda gledali, naravno).