Kad Vučić & Nikolić obećavaju pravdu, Koštunica garantuje promene, a Velimir Ilić poštenu vlast, meni ostaje da zapalim cigaretu.

Međutim ja ne pušim. Prestao sam pre izvesnog vremena. Nije mi toliko smetalo koliko sam imao neprijatan osećaj pri pogledu na punu pikslu, uveče kasno. Ako je piksla toliko odvratna kakva li su tek moja pluća? Zato sam jednog dana rešio i prestao. Međutim nisam želeo da mi se desi obavezna posledica ovakve odluke, pa sam da zabava bude kompletna, o istom trošku počeo da držim dijetu.

Kad je o dijeti reč, probao sam 100 vrsta.

Popismo Zorka i ja kafu u Zemunskom porodilištu, pa sad - šta nam Bog da.

Kola smo parkirale pooooodaleko, da nam ne bi ko jopet napravio epiziotomiju na gumama. I zadržasmo se u kraćem razgovoru s načelnicom ginekološkog odeljenja i načelnikom porodilišta cirka četiri sata.

Zemunsko porodilište u julu ove godine slavi petogodišnjicu od početka renoviranja. Kad će renoviranju doći kraj - niko ne zna. Renoviraju ga, vala, ko Skadar na Bojani. Već je ono

»Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima.

 PSIHOLOŠKI PROFIL MOBERA (III)

    Moberi su, u suštini, osobe koje vlastite frustracije i negativan stav prema sopstvenom životu pokušavaju da kompenzuju verbalnom, psihološkom a ne retko i fizičkom agresijom, koju ispoljavaju prema onima koji imaju nešto za šta su sami uskraćeni ─ uglavnom u domenu privatnog života kao što su: sređen život, sretan brak, stabilna porodica, ugled u društvu... Ljubomora i zavist osobine su kojima su moberi bolesno opsednuti. Pritvorni i licemerni prema svim autoritetima, vlastiti nedostatak samopoštovanja oni prikrivaju iživljavanjem i ponižavanjima sebi podređenih. Moberi su osobe koje ne veruju nikome. Oni su u stalnom strahu, usled čega u svakome i svemu vide opasnost i pretnju. Uglavnom, reč je o veoma usamljenim osobama ─ zbog čega i uobičavaju da se kreću u čoporu. Moberi najčešće pate od kompleksa da su drugi (to posebno važi za žrtve koje izabiraju za svoja iživljavanja) talentovaniji i inteligentniji od njih ─ što uglavnom i jeste istina, usled čega im opsesija postaje upravo to da iste: blate, šikaniraju, ponižavaju, uskraćuju im poslove, informacije i prilike u kojima bi ova "strašna istina" izašla na videlo: Moralni zlostavljači su perverzne osobe koje stvaraju nejasne situacije, odbijaju odgovornost, iskorišćavaju naivnost žrtve, parazitiraju na njenoj vitalnosti i primenjuju bezbroj drugih finesa - da bi vas uništili i stekli ugled i moć na vaš račun, da bi vladali i prikrili svoju nesposobnost, u prvom redu nesposobnost da išta osećaju, ističe dr. Vesna Baltazarević.

Zašto se ja iznova nerviram zbog manipulacije statističkim podacima kod nas, više ni sama ne znam. Ama, činjenica je da se nerviram. Eto, sinoć čitam još jednu u moru izjava naših zvaničnika (što ministarstva zdravlja, što zdravstvenih ustanova), i mislim se šta da radim, dal' OPET da pišem blog o Pinokijima Srbije ili ne? Pa odlučim da ne pišem, pošto su me nedavna dešavanja oko skandala s operacijom kičme tzv. ministra zdravlja u Minhenu u potpunosti uverila da mišljenje građana ove zemlje, i kritike građana ove zemlje, ne vrede ni pišljiva boba, niti se ikad uzimaju u razmatranje zbog bilo čega. Mislim, čemu sve to?

Jutros se predomislim. Ma, ima da pišem, i da se ponavljam iznova i iznova, svaki put kad uhvatim nekog Pinokija u akciji! Ne zbog zvaničnika ove zemlje, već zbog građana ove zemlje. Neka na internetu bar postoji trag o svim tim Pinokijima, i neka svako od građana, pa i novinara, ko gugluje u potrazi za statističkim informacijama može na ove informacije da natrči. Kad im već ništa kritikama ne mogu, pa makar da ih sramotim, i da ostane zabeleženo za buduća pokoljenja s čime smo se mi, jadni, morali zamlaćivati, u nedostatku normalnih i sposobnih ljudi koji bi predvodili ovu zemlju!

Najnoviji slučaj vezan je za izjavu direktora ZC "Studenica" u Kraljevu, dr Arsića. U jučerašnjoj "Politici", lupi čovek i osta živ (citiram):

 http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/

 http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/

Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci. 

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

AUTOR: PROF. DR DUŠAN STANOJEVIĆ, Načelnik GAK Narodni front

Poštovana gospodjo Krugolina,

Smatram da ste izašli iz okvira pacijenta i da pokušavate da svojom neobaveštenošću kritikujete nešto što se dogadja u našim porodilištima, a što izlazi

Napisah naslov i hitno sam morala da izletim iz kuće da preuzmem neki paketić od brata. Hajde da iskoristim i psa  da prošetam.... E sad, dve stvari su bitne: ulica koja je raskopana do ivice zgrade - trotoari ne postoje i Malac terijerske krvi. Kad se to dvoje spoje, uvećano njegovom neobuzdanom radošću pred bregovima šljunka, zemlje, peska, dobijemo haos ili praznik, zavisi od ishoda.

I da, Malac jurca na povodniku od 4 metra i kako trči i svim mogućim pravcima (šteta što ne leti, bilo bi još zanimljivije) svaki čas mene uveže tim povodnikom. Umesto da ga prebacim iz

U jednom periodu života imala sam nadimak "Fosna". To je bio direktan komentar na veličinu mojih grudi, gde me je majka priroda krajnje nepošteno zakinula. Joj, radosti moje, kad su počele da rastu ko pečurke posle kiše nakon što sam ostala u drugom stanju! Čudo su mi za samopouzdanje učinile, u devetom mesecu trudnoće umalo se nisam pobila s jednim čovekom na parkingu, dva puta većim