Ovo je post za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna...Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali...natalitet bi još drastičnije padao.

Prvo čari trudnoće... baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe... nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo... spavala sam gde god me naslone... oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe...Onda porodjaji...vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop...sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji) ...e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode : "Zaboravi!"...Zaboravila.

Mislim, ne pratim čovekov rad, ali ono nekako što se provlači kroz čaršiju je da je baš on viđen za lik Premijera kada se okonča Vučićeva era. I drugo nešto, kada bih izvukao iz smeća kojim slučajem, recimo kada bih čekao red kod automehaničara pa ne bih imao pametniju ideju i ne bih znao kako da ubijem vreme, znači čak i kada bih u tom imaginarnom slučaju uzeo smetlarnu partijsku gazetu od Informera u ruke, i čak kada bih i kojim slučajem naišao na ove uzvišene u svem tom smeću misli državnih "intelektualaca" - mislio bih da se taj Borko izgleda stvarno jeste profilisao u nekakvog budućeg аутстендинг lidera. Međutim, da li su stvari baš tako jednostavne?

Milosti ne tražim niti bih vam je dao!

Nisam siguran koja se pantljičara žalila, Orbanova ili Koštunicina (isti qrc - iskompleksirani šoveni i jedan i drugi).

Skrinšotove ste videli. Idemo dalje.

Ne, niko iz uredništva nije imao herék da me obavesti što su obrisali. Valjda računaju da diskreciono pravo podrazumeva i pravo da budeš nevaspitan i bahat. Ni to me nekako ne čudi.

EDIT:

Nije me dugo bilo, imala sam težak period, desilo mi se nešto za šta sam mlada. Napuniću 48 u novembru, i mlada sam da izgubim muža. I niko nije dovoljno mlad i dovoljno išta da gleda nekog svog kako ga razara bolest. To je jedan ponor u koji upadaš, a svi znamo koliko dubok i mračan on ume da bude. Ali, ne želim o ponoru da pričam. Mislim da je ono što nas najviše karakteriše kao osobe, naša sposobnost da iz takvih ponora isplivamo.

Pojavio sam se kod Zorana Kesića u "24 minuta".  Istaknut sam kao negativan primer. Povod je jedan moj tvit. On glasi: "Deca moraju biti zaštićena od svakog nasilja. Nemaština je oblik nasilja nad decom."

Ovo sam napisao u okviru diskusije povodom štrajka glađu jednog roditelja kome su oduzeta deca jer nije imao sredstava za njihovo izdržavanje. Neko od mojih Tviter sagovornika, bio je bezrezervno na strani tog roditelja, rekavši: "Svi smo mi Đorđe!", pa sam mu replicirao da nismo.

Zanimljiv razvoj situacije, javio mi se BeoLab koji tvrdi da nije njihov portir u pitanju, e sad ... Čak i nije njihov ulaz na slici (ulaz je u stambenu zgradu) a njihova su vrata pored.

Dakle ko je portir, i zašto spominje BeoLab?

Stay tuned, obećava zabavu :)

Uskoro, Kaja moja, puni 6 godina. Nedelja je danas bila baš topla u Beogradu smislimo mi da provedemo dan napolju. Sjajno.

Đavo ne spava ni u ovako lep dan, poslom nekim svratimo do Resavske obavimo na brzaka šta se ima obaviti, pa se mislimo naš je Karađorđev...

Obavimo poslić,

Jos malo pa tri godine kako me nije bilo ovde. Odmorili smo se jedni od drugih, ali mislim da je vreme da nastavimo.Za pocetak, ili nastavak, na blog stavljam text koji sam pronasao danas popodne , i koji me je veoma dojmio.
Autor je Tatjana Stevanovic,a nasao sam ga na webu

Uz njeno odobrenje prenosim vam text u celini

moje najiskrenije saučešće svim dragim prijateljima, oficirima VS, iskrenim borcima za bolju Srbiju, i posebno dragim kolegama iz saniteta, vojnog vazduhoplovstva, i vazdušnih odbrambenih snaga zemlje Srbije, te duboko saosećanje roditeljima i porodicama koji su ostali bez svojih najbližih. najveća naša tragedija su deca koja nam ginu. neka je svim tim ljudima večna slava i neka počivaju u miru.

Golanska Visoravan, Izrael. Ovde, na granici sa Sirijom, dok sa druge strane, na par kilometara od nas besni građanski rat, razmišljam o ustrojstvu srpske vojske. Armiju sam odslužio u sanitetu, između dva rata, bosansko-hrvatskog i kosovskog. O srpskoj vojsci nosim podeljene utiske. Na stranu to što me je kontraobaveštajna služba pratila zbog moje "izraelske veze" - koja se uglavnom svodila na to gde u Tel Avivu može da se pazari gandža, al' dobro; smetalo mi je nešto drugo kod njih.