Da mi podaš pola svojih gradova,
da me pospeš kišom dukata,
da mi kupiš zlatni čardak najveći...
ja pre zore moram pobeći...

Ođila, Odakle ti bože ovi drumovi

Datume pamtim oduvek, nekako lako. Hrpu datuma. Hronološki ređam u glavi rođendane, crkvene i državne praznike, datume matura, krajeva ljubavi, nekih pijanstava, sretanja nekih lepih žena po gradu, nepoznatih, čak i neke seksove samo po datumu pamtim... Međutim, vremenom se hronologija godine u mojoj glavi na današnji dan pretrpala toliko da je nestalo mog danas i namerno sam počeo da isključujem jednu po jednu oblast. Uspešno.

Na rođendane sam počeo da dolazim bez ideje da me je neko zvao kod sebe sa razlogom, svadbe mašim za dan ili za celu sedmicu, žurke, one kao neke, najavljene, propuštam i za po dve, slučajno, godišnjeg postajem svestan tek kada kolege kažu da se pozdravimo, i ona hrpa datuma svela se na samo nekoliko. Kada bih sad počeo da ih nabrajam verovatno bih se setio i dobrog dela onih datuma između, pa ne mogu to radim. Ali jedan, eto, datum važan, pamtim. Drugi decembar.

Danas posle pazara tout le Karaova (Crna dolina) se okupila u izletištu sela Čomlekči da gleda ljude koji, okupani maslinovim uljem, turaju jedni drugima ruke u kožne gaće iliti, pogađate već, pe(h)livane.

 

Predlažem da ukoliko idete u neki park sa sobom povedete suprugu, ćerku, komšinicu, koleginicu, bilo koje žensko stvorenje, da vas ne bi saletela ekipica sa povicima: "Ti si peder! Ti si peder!"

 

Ako se pak sami zadesite na klupi u parku i priđe vam grupa mladića sa pitanjem da li znate nekog pedera, odgovorite odlučno: "Da znam, evo sad jedan ode tamo levo, mamu mu nenormalnu."

 

U protivnom, nosite zdravstvenu knjižicu u džepu i što manje materijalnih vrednosti.

 

*Ti

 

 

  

...i poneka pouka za mame i tate

 

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. 

Možda je reč - bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice. 

Reč je o klasičnoj bolesti

Krajem prošlog meseca stigla su mi izvršna rešenja Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja kojima se OŠ "Mladost" i OŠ "Radoje Domanović" iz Novog Beograda nalaže da mi daju kopije svih dokumenata koje sam tražila. Divota jedna od literature, ta izvršna rešenja. Milina za čitati. Te žalilja je u pravu za ovo, te žalilja je u pravu za ono, te državni organ je pogrešio ovo, te državni organ je pogrešio ono. I tako na tri strane, pa puta četiri rešenja. Čudo neviđeno u Srbiji - da građanin bude u pravu, a državni organ u krivu. Ču-do!

I, ne lezi vraže, nakon tih rešenja, i jedna i druga škola dadoše mi šta sam tražila. Da ih sad neko pita a što mi to odmah nisu dali, nego su se blamirali kojekakvim skandaloznim rešenjima o odbijanju mojih zahteva - verujem da ne bi znali da odgovore.

Nisam, međutim o tome htela da pišem blog. Htela sam da pišem o toni tih papira koje je svaka škola svake godine u obavezi da proizvede, e, a pitaj Boga zašto.

 

 

„Kada nas pogledate, a ne stavite u prvi plan našu seksualnu orijentaciju, mi smo jedna obična srpska porodica, sa istim problemima kao i svi ostali. Jurimo da zaradimo dovoljno para, radimo od jutra do sutra, plaćamo troškove, struju, nerviramo se oko vesti, razmišljamo gde ćemo na letovanje, idemo na slave, družimo se. Dete raste, odlično je u školi, ima drugare, igra igrice, surfuje na internetu, dakle, nemamo ništa specifično, pa da kažete: Aaa, eto vidite šta rade deci!"

Beograđanka Anđela je lezbejka. Ima 40 godina, diplomirana je umetnica i živi u srećnoj vezi sa svojom partnerkom poslednjih devet godina. Imaju sina koji pohađa četvrti razred osnovne škole. Dete je iz prethodnog partnerkinog braka. Obe su zaposlene u velikim kompanijama.

Anđela je sa koleginicom Sonjom (35), biseksualkom, osnovala krajem decembra prvi srpski sajt posvećen „LGBT roditeljstvu'', tačnije istopolnim partnerima koji imaju ili žele da imaju decu.

SRBI I BELA KUGA 2.

Super je biti samohrana majka u Srbiji. Država vodi računa o vama, nađe vam posao, poslodavci se prosto utrkuju ko će više samohranih majki da zaposli, komšije vas gledaju sa uvažavanjem, kad niste prisutni o vama pričaju sve najlepše, preko reda upisujete decu u vrtiće, država vas pomaže i finansijski i savetodavno, ma milina jedna.  Ciničan sam,

Nedavno je u Gardijanu izašao sjajan članak - intervju sa Dejvidom Mičelom koji je prevo knjigu Zašto skačem, a koju je napisao trinaestogodičnji Japanac Naoki Higashida koji ima autizam.
Dejvid kaže da mu je knjiga veoma pomogla u tome da bolje razume svog sina. Meni su pomogla oba tekst, i intervju sa Dejvidom, čija je većina rečenica kao da sam ih sama pisala, i delovi iz knjige koji su objavljeni u Gardijanu. Nadam se da ću uskoro imati priliku da pročitam celu knjigu, a bilo bi divno kada bi je neko objavio i na srpskom.
Snežana Lazarević se potrudila da ovaj tekst iz Gardijana prevede, a ja želim da ga podelim sa vama. Oba su dugačka, pa ću ih radi bolje preglednosti i lakšeg čitanja objaviti kao dva zasebna bloga.

 

 Kako sam učio da živim sa autizmom svog sina - David Mitchell

Na nagovor Predragog B menjam tekst ovog bloga.

Zelim da ovo bude konstruktivan predlog kako pristupiti resavanju nekih problema. Za one koji me ne poznaju i lakseg razumevanja motiva u koje javnost cesto sumnja zelim prvo da vam kazem da ja imam sina sa Cri du chat sindromom.

»Dobro je bre, živ sam!«

izjavio je sa još bar tri uskličnika Prestolonaslednik, koji je nedavno avanzovao u Studenta, što je samo i očito, doprinelo njegovom mrmotskom ponašanju. Dobro, jesam li ja to zaslužila? Godinama sam spavala k'o nervozni šišmiš, jer je Mrmot mislio da noć služi za druženje sa roditeljima, a Majka Priroda ga je podržavala svim mogućim i nemogućim alibijima, od menjanja zuba (kojih mu je, po mojim proračunima, poraslo više no ajkuli), do svih mogućih varijacija virusa koji su mahom noću pokazivali šta znaju.