Aranđelovdan (21.11) 2008. godine, dan kada sam se registrovao na blog (u poslednjih nekoliko meseci na mom profilu piše 22.11, ne znam zašto, nije ni važno). Na jednom kraju sobe, ispred troseda, sedi moja žena. Na drugom kraju sobe sam ja. Sedim na podu i zovem ćerku da priđe. Krenula je od svoje majke ka meni, korak po korak. Došla je do mene i zagrlila me. Njeni prvi koraci. Sa dve godine i osam meseci. Zatim se vratila kod majke, pa opet kod mene, ni sam ne znam koliko puta. Šetala je tako sve dok nije bilo vreme da krenemo kod kuma na slavu. A pre samo godinu dana lekari su nam govorili kako nam je svima cilj da stane na noge do trećeg rođendana.

Памтите сигурно, ту негде између својих осам и дванаест година, наши су клинци променили мишљење о нама -- људима рођеним шездесетих -- прелазећи притом кратак пут од заблуде да ми ходамо по води до закључка да су они много паметнији од нас.

Ми се тешимо да је и ово потоње заблуда, можда (!) и већа него она претходна, али, нажалост, маторци, имам лоше вести, клинци су у праву. Не, није ово само неко моје лево мишљење, већ је лако доказиво тврђење, подупрто педагошком науком и, нарочито, њеном праксом.

Naslov bloga je identičan naslovu teksta koji je objavio susedski Tportal.hr nakon istraživanja koje je sproveo GONG među omladinom u Hrvatskoj.

"Na vlasti su SDP i HDZ, homoseksualnost je bolest, NDH nije bila fašistička tvorevina, ratne zločine ne treba kažnjavati, Hrvatska ne bi trebala ulaziti u Evropsku uniju, a slobodu medija i govora trebalo bi ograničiti... "

Istraživanje je sprovedeno među 999 maturanata u celoj Hrvatskoj o njihovoj političkoj

 

 

 LINK ZA CROWDFUNDING KAMPANJU

 

Za nekoliko dana kećem u svoju možda najveću avanturu: voziću Pamirskim platoom u Tadžikistanu. Pamir hajvej je drugi najviši autoput na svetu, s tim što tu reč treba shvatiti uslovno, budući da većom dužinom ne postoji asfalt i da i put i predeli kroz koje prolazi više liče na Mesečevu

Kao u akcionom filmu stariji čovek uz škripu kočnica dolazi na parking i otvara vatru. Sredovečna žena, kao akcioni heroj, spremno reaguje, iako ranjena, daje se u beg. Čovek ide za njom pucajući, a kad mu ponestane municije, udara je pesnicama i davi. Ona poslednjim atomima snage s poda uzima komad polomljenog escajga i zariva ga u lice i privremeno se spasava iz ruku ubice.

Ispostavilo se da je naoružani čovek svekar, a ranjena žena žrtva koja sa svoje troje dece dve decenije trpi najgore moguće fizičko i psihičko zlostavljanje od muža i svekra koje je samo kulminiralo javnim pokušajem ubistva. Iako je više puta tražila pomoć policije i socijalne službe, nesrećna žena ne samo da je osvanula kao udarna vest crnih hronika nego i dalje, u bolnici, strepi za svoj život. Svekar jeste uhapšen, ali je muž nastavio sa vrlo konkretnim pretnjama i žena je u strahu za decu i sebe.

 

 

Moju baku po majci ubili su Nemci 1944. Jednog dana upala je patrola i pretresla kuću. Našli su joj sakriveno pismo od sina partizana, tada polaznika Oficirske škole u Drvaru, koje je stiglo partizanskom vezom. Pisma su se čitala i uništavala. Majka je pismo, jedini dodir sa dugo odsutnim sinom, sačuvala. Da nije, možda bi sačuvala glavu.

Baku su Nemci odveli u zatvor. Kad se nekoliko dana

Nije me dugo bilo, imala sam težak period, desilo mi se nešto za šta sam mlada. Napuniću 48 u novembru, i mlada sam da izgubim muža. I niko nije dovoljno mlad i dovoljno išta da gleda nekog svog kako ga razara bolest. To je jedan ponor u koji upadaš, a svi znamo koliko dubok i mračan on ume da bude. Ali, ne želim o ponoru da pričam. Mislim da je ono što nas najviše karakteriše kao osobe, naša sposobnost da iz takvih ponora isplivamo.

Snimak nad kojim se ovih dana zgražavaju zaštitari, uzdišu roditelji i čiste puške lovci, a koji je obišao sve sveCke medije, je obična vežba montrealskih studenata kompjuterske animacije, čak i ne previše dobra: primetio bih loš oblik i obojenost desnog krila i neuverljive pokrete krila, te pogrešne proporcije tela, a drugi su primetili i pogrešno usmerene senke.

Narečeni studenti su Normand Archambault, Loïc Mireault i Félix Marquis-Poulin, sa Centre NAD, a video klip je napravljen u okviru radionice simulacije produkcije na osnovnim studijama 3D animacije i digitalnog dizajna.

 

Oko devet sati, kao i obično, teme su bile "Vreme života i vreme smrti". To je trajalo neko vreme. Posle se pričalo i o tome ko je peder a ko ne, na srpskoj političkoj sceni. Nikada neću biti sigurna kada je ta reč upotrebljavana kao seksualno opredeljenje a kada kao karakterna osobina. Ni da li to spada u "Vreme vlasti" ili "Vreme zla". U svakom slučaju, gde god da je otac nacije bio noćas, štucao je.