Ranije sam opisivao leto početka kraja moderne jugoslovenske i neuspostavljanja srpske državnosti. Izašli smo na letovanje 1991. kao normalna deca, deca sa nekim nadanjima, a vratili smo se kao sumorni starmladi ljudi, ljudi čije će horizonte zakriti teška crna zavesa očaja – kao i crno nebo nad hercegnovskim zalivom, tog avgustovskog poslepodneva, kada smo isključili Azru i Gdanjsk 80-e da bismo jasnije čuli teskobne vesti o prvim oružanim sukobima u Republici Hrvatskoj i u jugoslovenskom bratoubilačkom ratu. Stajali smo na toj terasi nad ustima bokokotorskog zaliva, posmatrali nadvijajuće se crnilo nad našom zemljom i nad sudbinama mnogih ljudi moje, i prethodne, i potonje generacije – crnilo što će mnoge sudbine južnoslovenskog prostora progutati zauvek. Niko se nije smejao. Ugasili smo vesti, pustili ponovo Azru, neodređeno svesni da niko od nas neće videti ovaj bend na koncertu, ikada više. Devojke su bile očajne, i mi smo bili očajni, ali smo kao momci pokušavali da ih ohrabrimo, svesni da ni sami ne nosimo u sebi snagu bilo kakve nade više. Mene su ophrvale sumorne misli, crne koliko i more i nebo Boke Kotorske tog dana. Neće me napustiti sve do kraja maja 1999. godine, i konačnog apokalipsisa jedne zemlje, jednog režima i jedne epohe.

Goodnight Nanny-Cam

 

In the great green-certified room
There was a smartphone 
And a silver spoon 
And a picture of—

A high-contrast, brain-stimulating black-and-white moon

And there was a musical concert by Baby Mozart

And high window guards 
And French flash cards

 

Током априла и маја ове године лингвистичка секција једне основне школе бавила се језичким истраживањем са темом Језик и пол.

Povede me juče jedan drugar na radno popodne sa sobom, i tako, svašta nešto sam čuo, uglavnom o mizernim uslovima u kojima ti rehabilitacioni centri rade, uglavnom zasnovani na velikom entuzijazmu personala uposlenog tamo, verovatno sa mizernim ili nikakvim primanjima, sa jadnim ili nikakvim budžetima. To nije ništa neobično za Srbiju, koja je jedna pogođena i poharana ekonomija, što spoljašnjim što ličnim zaslugama.

Nakon tih razgovora sa ljudima koji su mozgovi i ruke egzekucija rehab-programa, ovde kod nas u Vojvodini, otišli smo i do jednog od tih rehab-centara, gde sam bio u mogućnosti da se sretnem sa momcima koji prolaze kroz program izlečenja od zavisnosti - program koji nimalo nije naivan niti lagan.

Tu sam čuo priče od momaka koji su odlučili da dođu u centar, neki od njih novopridošlice, koji su koliko pre par dana ubrizgali sebi doze od više grama heroina. Međutim, nisu samo zavisnici od heroina pohađaoci rehab-programa. Tu su i ovisnici o kokainu, kocki, internetu, alkoholu... Najpotresnija mi je bila priča jednog mladog momka, izbeglog iz Hrvatske, preko Srbije u Australiju, i odraslog u metropoli Sidneju. Momak je lep kao slika, čak i sada, kada su ga kristal met i koka odveli u stanje deluzija, mlad, zgodan. Jako me je rastužila njegova otvorena ispovest, i čak i u ovom momentu dok pišem, osećam duboku žal nad destrukcijom koja se nadvila nad mnogobrojnim mladim životima naših ljudi, lepih i kvalitetnih devojaka i momaka, nekada, pre devastacije.

                Na molbu naše blogokoleginice Kleinemutter prenosim ovaj tekst sa Fejsbuk stranice Autizam Beograd (    https://www.facebook.com/pg/autizam.beograd/posts/ )                 

 

                Roditelji se bore da im nadležni omoguće da se njihove pordice makar vrate u stanje redovnih problema koje su imali pre epidemije virusom COVID-19.
                Govore roditelji članovi Beogradskog udruženja za pomoć osoba sa autizmom i udruženja Autizam pravo na život. ( Linkovi ka klipovima su na kraju teksta  - moja primedba )

Kako danas ipak NISMO operisali krajnike.

Daklem, trebalo je da Mudrica jutros operiše krajnike.

Nisam vam pričala o tome naprosto zato što volim da odradim šta treba - a za priču ima vremena i posle...

U petak je, zvanično, primeljen u bolnicu. Kažem zvanično, pošto se to svelo na vađenje krvi i ćaskanje sa anesteziologom u petak pre podne, a onda smo pušteni kući uz uputstvo da pazim da se ne zarazi nečim preko vikenda, i da se jutros (ponedeljak ujutro), pojavimo sabah zorom na odeljenju, posle čega, je li, idemo na operaciju.

U svom poslednjem tekstu, pre mesec dana, pisao sam o sumanutoj odluci poreske uprave (tačnije neke gospođe iz DS) da  preduzetnice porodilje moraju retroaktivno da plate doprinose za socijalno osiguranje, koje su već jednom platile i koji su im refundirani.

Danas ću napisati dve kratke istinite priče koje su posledica te odluke:

Jelena je preduzetnica koja sa mužem drži malu prodavnicu. Ništa specijalno, ali dovoljno da imaju za osnovne potrebe. Oboje plaćaju jednak iznos na ime doprinosa.

У Београду је дана 06.09.2016. у АПР-у регистровано Удружење парова Србије у борби за потомство -- Шанса за родитељство. Потреба за оснивањем Удружења проистекла је из заједничке жеље свих парова, који су приморани да до потомства дођу искључиво уз помоћ биомедицински потпмогнуте оплодње (БМПО), тзв. вантелесне оплодње, да удруживањем дејствују на Републику Србију и надлежне органе (Републички фонд за здравствено осигурање).

Drage i dragi saradnici, saradnice, članovi, članice, prijateljice i prijatelji, drugari i drugarice, simpatizeri i simpatizerke

 

Udruženje RODITELJ je konačno, nakon skoro pet godina vrednog rada, obezbedilo kancelarije!
Prostor se nalazi u centru Zemuna, TC Zemunikum, lokal 44, (ulaz iz Glavne i sa Magistratskog Trga). Ali, kancelarije su nam za sada prazne.  Na žalost, naša sredstva nisu dovoljna da kupimo i sve što je potrebno da bi ta kancelarija bila adekvatno opremljena. Zato, ako želite da dođete da popijemo kafu,