Na nagovor Predragog B menjam tekst ovog bloga.

Zelim da ovo bude konstruktivan predlog kako pristupiti resavanju nekih problema. Za one koji me ne poznaju i lakseg razumevanja motiva u koje javnost cesto sumnja zelim prvo da vam kazem da ja imam sina sa Cri du chat sindromom.

Čast mi je i zadovoljstvo da ustupim ovo parking mesto našem blogokolegi...

hm...mm..kao gost autoru blogeru shmoo.

Opustite se i uživajte.

Budući da nisam uspeo da youtube klip postavim u glavnom tekstu, naćićete ga u prvom komentaru. Dakle.

 

 

 

Mamama i tatama, a još više bakama i dekama, tetkama i tečama, strinama i stričevima, ujnama i ujkama dok su mame i tate na poslu.

 

U aprilu 2020. godine, u vreme kada smo sedeli po kućama zaključani zbog virusa kovid, studenti četvrte godine

                                                                                              A Freudian slip is when you say one thing but mean your mother (Author Unknown)

                                                                         Kao i u ljubavi, tako i u odnosu roditelja i deteta, slabiji je uvek onaj koji više voli (Žolt Haršanji)

Vesele žene

 

Dok nisam ostala u drugom stanju, pojma nisam imala da rastući stomak ima da mi služi i kao poštarska torba. S obzirom na to koliko sam papira i uputa raznela po različitim zdravstvenim ustanovama, i redova se načekala da iste isporučim, sigurno sam zaradila bar jednu poštarsku platu.

Kao Matoru-Kenguricu-Prvorotku pre svega me uputiše na amniocentezu, koja ima

SRBI I BELA KUGA 2.

Super je biti samohrana majka u Srbiji. Država vodi računa o vama, nađe vam posao, poslodavci se prosto utrkuju ko će više samohranih majki da zaposli, komšije vas gledaju sa uvažavanjem, kad niste prisutni o vama pričaju sve najlepše, preko reda upisujete decu u vrtiće, država vas pomaže i finansijski i savetodavno, ma milina jedna.  Ciničan sam,

moje najiskrenije saučešće svim dragim prijateljima, oficirima VS, iskrenim borcima za bolju Srbiju, i posebno dragim kolegama iz saniteta, vojnog vazduhoplovstva, i vazdušnih odbrambenih snaga zemlje Srbije, te duboko saosećanje roditeljima i porodicama koji su ostali bez svojih najbližih. najveća naša tragedija su deca koja nam ginu. neka je svim tim ljudima večna slava i neka počivaju u miru.

 

Golanska Visoravan, Izrael. Ovde, na granici sa Sirijom, dok sa druge strane, na par kilometara od nas besni građanski rat, razmišljam o ustrojstvu srpske vojske. Armiju sam odslužio u sanitetu, između dva rata, bosansko-hrvatskog i kosovskog. O srpskoj vojsci nosim podeljene utiske. Na stranu to što me je kontraobaveštajna služba pratila zbog moje "izraelske veze" - koja se uglavnom svodila na to gde u Tel Avivu može da se pazari gandža, al' dobro; smetalo mi je nešto drugo kod njih.

Onomad, dok sam jednom rukom peglala, drugom pokušavala da ne sapalim večeru, a trećom kačila novi turnus veša, na prozoru u svet, zvanom televizija, počeo je dnevnik, kome sam mogla da posvetim samo jedno uvo, jer je drugo očekivalo poziv poslodavca, u cilju slanja izveštaja o potencijalnom referendumu na temu slovenačko-hrvatskog pograničnog čupetanja.

-        Maaama! Gde su moje čarape?

-        U fioci.

-        Gde je fioka?

-        U ormanu u hodniku.

-        Gde je hodnik?

-        Ućuti već jednom, gledam dnevnik...

[Волети ближњег свог]

„Више бих волела да сам умрла, а да ово нисам сазнала." - рекла је Ђорђева мајка, након читања текста. Годинама се у њему кувала потреба да јој саопшти, па ипак му је недостајала храброст да то што има, каже усмено. Зато је написао то што би рекао и био ту док је читала.