Kad god država potroši neke pare na nešto što ne nailazi na odobravanje šireg kruga javnosti, odmah se javlja hor koji kaže : za te pare su mogla da se naprave 3 zabavišta ili 7 obdaništa ili...

Koliko su u stvari deca važna? Koliko mislimo na TUĐU decu, voleti svoju se podrazumeva. Koliko nam je stalo da TUĐA deca budu srećna? Jedan blog nije dovoljan za ovu temu, potrudiću se samo da malo načnem temu.

O Svratištu se dosta pisalo na blogu, zato ću samo kratko o tome. Mene je sramota kao građanina Srbije zašto Svratište u Beogradu nije na budžetu grada ili

S vremena na vreme se, u okviru priče o podsticanju rađanja, pokrene pitanje PDV-a na dečiju hranu, obuću, odeću, kolica, krevece i drugu opremu. Nekoliko puta su spominjane razne inicijative da se PDV na ovu robu ukine. Poslednji takav slučaj sam čuo jutros u jutarnjem programu RTS-a gde je simpatična crnka (ne znam ni kako se žena zove niti iz koje je organizacije – ovo drugo pod uslovom da je uopšte iz neke organizacije). U svakom slučaju nijedna od tih inicijativa nije urodila plodom, uz različita obrazloženja, od kojih ovaj poslednji, koji je jutros pomenula crnka, nisam baš najbolje razumeo. S obzirom da je očigledno da Ministarstvo nije spremno da prihvati ukidanje PDV-a razmišljao sam šta bi bila najbolja alternativa, koja bi omogućila i da država dobije svoj PDV od proizvođača/prodavaca ove robe, a i da se pomogne građanima sa bebama da lakše podnesu «udar» na svoje budžete koji dete svakako donosi.

Dragi tata,

Kao dobra ćerka, održavam obećanje i šaljem Ti raport sa svog prvog dežurstva iz predmeta Osnovi kliničke prakse. Jedna grupa je otišla na hirurgiju i smorila se totalno, samo su se muvali okolo i ništa nisu videli, šetali ih po hodnicima a u salu su ih pustili samo do vrata, da ne smetaju.  Pssst, i svi puše u lekarskoj sobi, kažu...Tomici za dušu.  Izgleda da je tu, za dušu, bilo još nekih stvari sa ukusom dima ali nisam sigurna, da ne grešim dušu.

Moja grupa, nas četvoro,

Када држава сече, она сече. Када одреди неку границу, она је оштра и непропустљива (наравно, за тзв. обичне грађане). Тако је и одредила границу од 80 хиљада динара за збир примања родитеља који имају права на повраћај ПДВ-а на купљену храну и опрему за бебе, без обзира колико деце имају, а нарочито без обзира колико им се деце родило у истом тренутку. Зато је Удружење родитеља близанаца и тројки данас послало председнику Републике Томиславу Николићу, премијеру Ивици Дачићу, првом потпредседнику Владе Александру Вучићу, потпредседнику Владе и министру рада, запошљавања и социјалне политике Јовану Кркобабићу, министарки здравља Славици Ђукић Дејановић и државном секретару Бранкици Јанковић апел за подизање овог прага. Најбоље је да цитирам текст апела:

I eto, pregurasmo još jedan rođendan...

Kod nas je novembar praznični mesec. Prvo nam pada slava, pet dana posle slave je Biberčetov, a pet dana posle Biberčetovog rođendan moga Mudrice-Filozofa.

Ove godine, doduše, nismo stvarno slavili (DEKA, SEKA i tome slicni nesrećni faktori), ali smo, kao i uvek sedeli i malo ćaskali o danima prošlim...

Na primer, ove godine mom Mudrici rođendan pao u petak - baš kao i kad se rodio.

Povodom toga Mama je morala, po n-ti put da prepričava čuvenu Odiseju koja je prethodila njegovom rođenju. Kako je, te godine, dan pre njegovog rođendana Beograd bio pod mećavom, kako sam se našla zaglavljena u KC čekajući da mi urade ultrazvuk (koji nikada nije urađen), jer smo već bili prebacili termin, kako me je muževljeva tetka, zbog mećave, odvela kod nje kući i kako je Žmu, hrabro, došao da spašava zavejanu ženu i da me nekako prebaci sa Crvenog krsta na Novi Beograd što se, pošto su putari po običaju bili iznenađeni mećavom, završilo našim pešačenjem kroz sneg do kolena... Prvo smo se spustili do Slavije, pa pošto ni tu nije bilo prevoza nastavili smo da Terazija, pa smo onda sišli na Zelenjak gde nije bilo šanse da se ubacim u ona dva pretrpana autobusa koji su se ipak pojavili, pa smo produžili do mosta, pa preko mosta, a kad smo već stigli na tu stranu onda je, je li, bilo logično da nastavimo peške do Fontane.

Sreća te sam imala dobre čizme.

I, naravno, sledećeg jutra je moj Mudrica odlučio da je ipak vreme da se rodi.

Ali, ne pišem ovo zbog toga.

Nego zato što je Biberče onda tražio da se ponovo priča njegova omiljena - Kako je Mama učila logiku.

Pa, pošto mi se nešto ukazuje da nisam jedina koja je tako učila...

     Postoje priče koje moraju biti ispričane. Jedana od  takvih je i ova ... životna, kakvu samo život može da napiše.  Nevidljivi otac je moj drug, koga znam više od 20 godina. Rastao je kao dete bez roditeljskog staranja, po hraniteljskim porodicima. U prvu porodicu smešten je sa nepunih jedanaest meseci života. Kao beba bio je bolešljiv, čuvan u bedi i nemaštini  i zanemaren od strane roditelja, te je na jednom od lekarskih preglada pedijatar pozvao radnike Centra za socijalni rad i po hitnom postupku je hospitalizovan, a nešto kasnije izmešten iz primarne porodice.

Nedavno je u Gardijanu izašao sjajan članak - intervju sa Dejvidom Mičelom koji je prevo knjigu Zašto skačem, a koju je napisao trinaestogodičnji Japanac Naoki Higashida koji ima autizam.
Dejvid kaže da mu je knjiga veoma pomogla u tome da bolje razume svog sina. Meni su pomogla oba tekst, i intervju sa Dejvidom, čija je većina rečenica kao da sam ih sama pisala, i delovi iz knjige koji su objavljeni u Gardijanu. Nadam se da ću uskoro imati priliku da pročitam celu knjigu, a bilo bi divno kada bi je neko objavio i na srpskom.
Snežana Lazarević se potrudila da ovaj tekst iz Gardijana prevede, a ja želim da ga podelim sa vama. Oba su dugačka, pa ću ih radi bolje preglednosti i lakšeg čitanja objaviti kao dva zasebna bloga.

 Kako sam učio da živim sa autizmom svog sina - David Mitchell

    Znam da je malo izvodljivo da zaposlene mame u Srbiji ikada dobiju beneficirani radni staž. Ali, na momente mislim kako to uopšte nije nerealan zahtev: Svaka žena koja se u ovoj „ludari", gde se ekonomska i politička nestabilnost klackaju iz dana u dan, odluči da rodi, za mene je heroj!

Zato me čudi što je nedavna inicijativa Sekcije žena UGS ''Nezavisnost'' i Sekcije žena SSSS za izmene i dopune Zakona o Penziono invalidskom osiguranju, kojim bi se ženama omogućilo dobijanje radnog staža za svako rodjeno dete zaključno sa trećim, izazvala razne komentare, pa čak i negodovanje. Pa kome onda smeta što je inicijativa sindikalki predložena do trećeg deteta, a ne važi za četvrto, peto? Koliko znate žena koje rade, a imaju 3+ dece?

Javiše se odmah i neke braniteljke dece, koje tvrde da im je njihovo prvo važnije nego nečije treće i da ne vide što je toliko treće dete važno? A zaboravljate drage dame i muškarci, da bi trebalo da smo svi na istoj, roditeljskoj strani. Bar tako na to aktivisti Udruženja RODITELJ gledaju.

...i poneka pouka za mame i tate

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. 

Možda je reč - bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice. 

Reč je o klasičnoj bolesti

Draga Jelice, Biljana i ostali dragi prijatelji, 

moje ime je Andjelka Kotević i član sam tima dežurnog centra „Halobeba”. Prijatno sam iznenađena željom da nam pomognete i iskreno se zahvaljujem svim blogerima i blogerkama u ime servisa „Halobeba”.