...GI Majka Hrabrost!

„Nikad ne reci - nikad!" je zlatno pravilo na koje se često poziva u razgovorima, ali malo ko istinski primenjuje u praksi sve dok ga stvarnost ne osvesti i ne suoči sa svim izgovorenim životnim „nikad".

"Cynical realism is the intelligent man's best excuse for doing nothing in an intolerable situation." - Aldous Huxley

Pre nešto više od nedelju dana su jedan visoki političar u UK, bivši ministar sadašnje koalicije, i njegova bivša supruga osuđeni na zatvorsku kaznu od 8 meseci. On je suprugu onomad zamolio da slaže kako je ona prebrzo vozila kola da ne bi on dobio kaznene poene ("uhvatila" ih kamera), ona pristala, posle priznala da je slagala i sada su oboje u zatvoru. Od njegove političke karijere više nema ništa.

I ovo zvuči surovo, prekršaj je mali, svi ponekad prebrzo vozimo, laganje i podmetanje noge sudu, ubeđivanje na laganje i podmetanje noge sudu su ozbiljniji prekršaji, ali kazna, na prvi pogled, i dalje ume da izgleda surova.

Ja se ponekad setim UK pravnog sistema pošto na sve strane možemo da se provučemo ovde bez pečata ili potpisa, mnogi zakoni su prosti i vrlo liberalni, ne postoje lične karte, ali postoje granice na koje ne sme da se zaboravi, a čini nam se da bi svi umeli da zaboravimo na njih.

Apropos umeća zaboravljanja - jednom davno sam ja, sa 9 kaznenih poena na mojoj dozvoli u šali rekao suvozaču da sa sledeća tri poena gubim dozvolu pa bi mogao on da "vozi" ako baš ne primetim kameru na vreme. Iako prosto artikulisana šala je prošla neshvaćeno i ja sam samo zaključio da ljudi iz jednog grada u Srbiji nemaju previše smisla za humor.

Ako je vrhunska privilegija postojati uopšte i biti svedok života i mrdanja oko nas onda je na drugom vrhunskom mestu, bar nas muškaraca, bar meni onomad, bilo neko žensko društvo sa tim divnim i tajanstvenim razlikama i kikotanjem, beskrajnom brzom pričom koju bar ja nikad nisam pohvatao iako sam se u njoj lepo osećao, durenjem, brigom i „ne ljutim se" šminkom na prečesto al-na-kratko preozbiljnim licima ...

... da bi mi kasnije Bog podario dve ćerke kao dvoje starije dece i tako mi na prvo vrhunsko mesto stavio ta čudna bića sa nepoznate planete kojima su, i ovo je jedino mesto u celoj mojoj maleckoj priči gde nema sumnje, pri vrhu liste talenata bili hipnotički pogled i osmeh koji zarobi od prvog razvlačenja usana.

To da sreća služi odvažne je skoro sigurno tačno, ali služi još neke i u tom još nekom prostoru sam se ja zadesio po dolasku u UK sa ženom i tri meseca starom ćerkicom 1987. tako što smo dobili kuću na korišćenje na nekoliko minuta od mog prelakog istraživačkog posla i ženinog za koji su prvo bila potrebna tri voza i dva presedanja u odlasku pa posle povratku, a kasnije sat i nešto malo više vožnje kolima, pa sam i ja na nekoliko tih prvih godina u UK postao majka sa pranjem pelena za višestruko korišćenje, buđenjem, kuvanjem, vođenjem u park i ostalim trivijama koje su brzo zaboravljene ...

... da bi ustupile još više mesta onom najiskrenije-vrednom i nezaboravnom, sećanju na blizinu i druženje sa malim, prepametnim i predragim bićem.

Gost autor: Slavica Pejović

Poodavno sam čula izreku "otac k'o kolac". Više se ne sećam kada i u kom kontekstu, no moram priznati nije to tada bilo područje mog interesovanja, te se nisam ni bavila time.

Tek od nedavno, tačnije od kad postadoh deo tročlane porodice, tj. MAJKA, počeh da posmatram očeve i da se pitam kako li je nastala i zadržala se izreka. I to ne da se zadržala u narodu, zadržala se i u institucijama, podmuklo, jedva vidljivo, ali se zadržala.

Očevi sve češće podižu, neguju i vaspitavaju decu, svesrdno pomažu majkama, i to ne samo da je u redu, već je vrlo poželjno za društvo jer pokazuje napredak, ravnopravnost, europejizam. U redu je sve dotle dok se ne sudare sa institucijama, procedurama, uslovima i pravima. E, tu već nema očeva, na scenu stupa majka, a otac postaje kolac.

Kada u Australiji prolazi školski autobus cestom, svi ostali učesnici u saobraćaju stanu. Bezbednost dece u saobraćaju visoko je rangirana na listi društvenih i državnih prioriteta.

Nevladina organizacija GIS Udruženje Srbije iz Zrenjanina prepoznala je važnost bezbednog tranzita dece od kuće do škole pa je za grad Bor kreirala aplikaciju sa mapom sigurnih staza za školarce. Dobar osnov da makar u tom segmentu "obezbedimo" celu Srbiju.

Centar za data novinarstvo - www.datamediamarket.com je vizuelizirao podatke

               ,,Nije mi cilj da promovišem Vukija već da se o njegovoj bolesti priča. To je veoma retka bolest i muka mi je više da lično edukujem sve koji imaju posla s njim.''  

               Ovo mi je napisala. I zamolila me da objavim ovaj tekst u kome priča o bоlesti svoga sina. Zato što je umorna od nerazumevanja, od sudaranja sa zidovima birokratije, od prekih pogleda i nesuvislih komentara.

               Želela je da joj ne pominjem ime, što ću da poštujem. Usput molim i one koji je eventualno poznaju, a čitaju ove redove, da se drže te njene želje.

               Hvala.            

Iako joj je pravo ime Olga, svi je zovu Rada a ja Radmila. U životu je samo jedna osoba, njena školska drugarica tetka Mica, koja je zove Olgica. Više puta sam bio prisutan kad bi na zvonjajući telefon Radmila podigla slušalicu i začuđeno pitala: Koga? Odmah sam znao da je to tetka Mica. Ja ću uskoro napuniti 67 godina a Radmila je starija od mene 19 godina i nešto meseci, prvog februara ove godine, napunila je 86! Obilazim je često, evo i danas ću otići kod nje, u mojoj omiljenoj pekari kupio sam joj veknicu belog hleba koji obožava.

Čim dođem stavim džezvu, sipam nam po sok, zavalim se u trosed i počnemo da pričamo. Bolje reći, počne da priča Radmila.

Čekala sam, danima, da neko potvrdi da je ovaj snimak u stvari neka montaža. Nije mi, prosto dolazilo do mozga, da neko TO radi iz – zabave?

Na žalost, moja očekivanja su se pokazala kao neopravdana, jer policija proverava navode o mogućem zlostavljanju, a snimak