U selo su Cigani retko dolazili. Romi nikada, jer niko ih tada nije tako zvao. Doduše, nisu ih zvali ni Ciganima, nego »Firaunima« ili »Biberanima«. Ovo drugo ime se meni mnogo svidjalo, bilo je lepo, sićahno i mrko kotrljajuće.  Reč »Ciganin« se koristila samo u raznoraznim pridevima, mahom negativnog ili podrugljivog karaktera. Ukratko, oni

 

           Moja majka je ponajviše zalužna što je ideja normalnosti za mene od najranijeg detinjstva bila u potpunosti obesmišljena. Ona to nije uradila namerno, verujem da nije razmišljala o tome što je govorila, ali je suviša često koristila tu reč - normalno i meni je to bilo dovoljno da shvatim da ona ima toliko široko značenje, da ga uopšte i nema, tj. da je neupotrebljiva. „Da li je normalno da ne namestiš krevet?" (Ni

Молим вас за мало пажње:

 

kako kome. kako koja.

              Gost autor Kleinemutter

 

               Imam dilemu i treba mi tumačenje: da li se i ova deca računaju u decu i to u u okviru onih kampanja  ,, za Našu decu”???
                Molim Vas, kad već pričamo, da mi odgovorite na pitanja:

Kada sam rodila prvo dete, u bolnici je do mog kreveta ležala mlada i ćutljiva žena, zagledana u zid. U zid je gledala i kada su nam donosili naše bebe na podoj. Svoju bebu nije htela da pogleda ni kada je ona jako, jako plakala. Osoblje ju je držalo na oku, donosilo i odnosilo njenu bebu.
- Neće je - rekla je bolničarka- ovde su već 15 dana i nadamo

Spominju na vijestima godisnjicu napada na WTC. Moj devetogodisnji sin najednom je zainteresovan sta se tacno desilo. Nedoumica. Je li dovoljno velik da mu se objasni, pokaze snimak ili da se prebaci tema na Toy Story ili Olivera. Podsjeca me to na prizor iz Sarajeva, nekada 1992. godine, kada majka zove sina da udje u kucu da bi zajedno pogledali snimke najnovijeg masakra. Tada sam bio sokiran i upravo to mi je ostalo u sjecanju dok sam razmisljao sta da uradim i kako da zatvorim temu o 11. septembru. Da li smijemo djecu opterecivati stvarima s kojima se i odrasli tesko nose? Da li ih uopste mozemo zastiti jer informacije su svuda okolo? Uostalom moze i sam naci na internetu snimke bez mene da budem u blizini i pokusam objasniti sta je bilo i ko je dobar, a ko los. Opet, postavljam pitanje sebi o zloupotrebi djece u politicke svrhe.

               Maločas sam dobila sledeću poruku od Bojane Mirosavljević, hrabre mame male Zoje i predsednice Udruženja gradjana za borbu protiv retkih bolesti kod dece ,,Život'':

 

               ,,Javili su mi iz RFZO da je komisija odobrila hranu, ali samo za Batenovu bolest. Mi zahtevamo da podkomisija opet zaseda i da odobri za svu decu kojoj je to neophodno, bez obzira što NASA deca imaju Batenovu bolest. Pristali su i sledece nedelje će doneti konačnu odluku.''

Nego, gde ono stadoh? A da, kupac. Nije se javio jedno mesec dana. Šta da ti kažem, kako koji dan prođe, meni se malo okruni ona stena što mi pritisla dušu. Ma bre, ujutro kad oči otvorim, prvo se pomolim bogu da mi ga ne dovodi na prag. Poslednja misao pred san mi bila zahvalnost što sam još u svojoj kući. I taman kad sam se ubedila da je opasnost prošla, eto ti njega.  Doveo i ženu da gleda kuću. Kakva je bila? Šta da ti kažem, jedna nafrakana gospođa, a još joj praziluk... Nije mi se svidela, ali nije ni imala šansi da mi se svidi kad se nameračila da mi otme kuću. Dobro,

”Šta si to naslikao?” upita mog sina nastavnica likovnog. ”Vetar” odgovori on. ”Vetar ne može da se vidi” odgovori ona najboljem mladom jedriličaru Srbije i ne znajući koliko ne zna. Imala je ona još sličnih bisera kao, na primer, da trava ne može da bude roze boje, zbog čega ju je moja ćerka prezrela. Srećom, ova akademska slikarka, koja kao da nikada nije videla slike Van Goga, više ne radi u školi moje dece. Deca ne bi smela da budu izložena osobama koje imaju običaj da upotrebljavaju te ”ne može”, te ”nije moguće” i slično. Mogao bi da nastavim u pravcu