I nemoj posle da bude da vas nisam upozorila!

Najozbiljnije.

Ove nedelje jedna princeza iz mog komšiluka puni 14 godina. Njena mama, naša blogokoleginica, zamolila me je da je ugostim, jer eto, posle dugo vremena, ima potrebu da se prvi put oproba u pisanju i ispriča najdramatičniji događaj princezinog kratkog života.

Priča je stvarno dramatična, i potresna, stoga, najozbiljnije, pripremite maramice...

Moja gošća je JECINAIMISINAMAMA:

               Drago mi je što mogu da ustupim prostor svojoj gošći Kleinemutter.

               Moje dete je dete sa posebnim potrebama ili dete sa invaliditetom 100% ili hendikepirano dete ili kako god već zovu ovakvu decu, ali moje dete je jedno toplo dete, koje se raduje životu, koje uživa u sadržajima u kojem uživaju i druga tipična deca. Moje dete je moja srećica !

Dovede moj otac u petak Marka iz škole, i donese mi poruku od učiteljice da dođem na razgovor.

"Sine Marko, šta si uradio!?"

Nije Marko ništa uradio, kaže moj tata, nego učiteljica hoće s tobom da popriča oko nekih tvojih aktivnosti na internetu. Šta si TI uradila?

Auuuu... krajnje vreme došlo kad je učiteljica počela mom tati da se žali na mene, pa još na moje vannastavne aktivnosti. Mislim, otkada je škola počela, ja sam dobila već tri jedinice od učiteljice, ovo sad ima da mi bude četvrta. I sve četiri dobih, na pravdi Boga - za vannastavne aktivnosti.

*update: Danas smo saznali da nije Ministarstvo obrazovanja naložilo povratak učenika u školu,već je to učinio Sud, najverovatnije po privatnoj tužbi roditelja izbačenih učenika.

IZVINJAVAM SE MINISTARSTVU I SVIM BLOGERIMA.

Nastavničko Veće je ponovo jednoglasno glasalo za izbacivanje učenika.

Nisam roditelj.

Verovatno nikad neću ni biti. Biološki.

To me nikad nije sprečavalo da imam roditeljski

ili nam ona samo služe da lečimo svoje komplekse?

Sigurno nisam jedini koji poznaje roditelje koji su upropastili školovanje i detinjstvo svoje dece zato što su u njima "prepoznali" genijalnog fudbalera, tenisera, muzičara... Sve drugo su stavili na stranu, forsirali njegov "talenat" i teže od dece podneli trenutak istine. Ostavili su decu polupismenu i sa ukradenim detinjstvom.

Ima slučajeva i kada ta deca uspeju. Zanimljiv je primer hrvatskih skijaša, sestre i brata Janice i Ivice Kostelića. Način na koji je njihov ambiciozni otac trenirao sa njima u nekim bi se državama

Svi ste već verovatno čuli da je Milan Ljubisavljević(15), dečko iz Bora pretučen do smrti pre par dana. Tukli su ga njegovi vršnjaci i momci koji su par godina bili stariji od njega, mahom maloletnici. Policija kaže da je uhapsila dva momka T.M.(19) i B.M.(16) iz Bora. Prvo mi nije jasno zašto se opet po medijima ne pišu puna imena onih koji nisu maloletni. Nikad nisam bio tučen od strane roditelja kada sam bio u tim godinama i uživao sam apsolutno poverenje ali da sam napravio neku glupost i da je morala milicija da se umeša, ne da bih dobio batine

Ovo je 2. epizoda  dokumentarne serije "Susreti s autizmom", a nadam se da će uskoro postaviti i treću, večerašnju.
Prva se najviše bavila uzrocima nastanka autizma, a ova druga i treća životom osoba sa autizmom i njihovih porodica. Govorili su o tome kako izgleda njihova sadašnjost i kako bi mogla da izgleda njihova budućnost.
U ovoj drugoj se rasplakao jedan otac. U trećoj je plakala jedna majka.
Moram da priznam da sam ja otplakala sve tri.

Ruku poluspuštenih a raširenih u nekakvom čudnom grču, kao revolveraš pred obračun, opako džonvejnovski; nogu koje prate taj luk (look) - poluraširene, u stavu i u hodu; pogleda kroz blago spuštene trepavice sa polupodignutim obrvama i nekakvim beštečkeevoinženjera osmehom - moj Đejms the fakin Nmosmaraš Din ode na malu maturu. 

Š'a reći?

Posle Gimnazije, buraz Aleks me je zaposlio u TV Bastilji, kao asistenta snimatelja, s tendencijom da završim studije kamere na FDU, i počnem polako da gradim karijeru snimatelja. Nisam delio Aleksov entuzijazam za kameru, ali mi je bilo zanimljivo da se kao lejt tinejdž švrćkam po Begeu. Pisao sam tada poeziju, sviruckao sa drugarima iz grada nekakav garažni pankrok – tj. oni su svirali a ja sam bio zadužen za liru i majkrofona. Bilo mi je drago da sam uz Aleksa, on se tada vratio posle trogodišnjeg gluvarenja po ratištima, posle dve godine na Grbavici i na prvoj liniji sarajevskog fronta. Bilo mi je drago da smo tu, zajedno, po Begeu i da radimo neke bezbrižne stvari: snimamo ptice selice na Kališu, građevine, spomenike. Ponekad ga je Informativna slala na ozbiljnije lokacije po gradu, tipa prostorije SPO-a u Knez Mihajlovoj, ili u šesnaesterac SPS-ove vrhuške, u prostorije Naftagasa na vrhu Beograđanke (da l' beše samo Studio B bio iznad njih, ne pamtim?). Da stvar bude gora, šef službe za odnose s javnošću Naftagasa je bio naš rođak, tojest žena tog čoveka je bila sestra naše mame. Čudio sam se koliko je taj lik, PR NIS-a, postao ljigus spram vremena kada smo bili klinci, kada su ljudi pošteno obavljali svoje funkcije i nisu tresli milione na jadu nacije, kada smo ga se sećali kao gotivnog i učenog teče-drugara... U prostorijama SPO-a nisam mogao da verujem u kolikog kreleta je prerastao Vučina – slikao je samog sebe na muralima zidova stranačkih prostorija, u stilu, njegov lik pored Hristovog, apokalipsa srpske nacije i on, Vuk, na krilima heruvimskog lika koji dolazi s Arhistratigom Mihailom i Samim Obrazom Nerukotvorenog Lika Hristovog, i oni svi zajedno u paketu donose Spasenije Serbiji?! Nisam mogao da verujem da takav SPO može proizvesti bilo šta dobro, koliko god ubedljivo pred kamerom zvučao onaj njihov portparol, Aleksandar Kovačević, il' kako se zvao?!

Nije me dugo bilo, imala sam težak period, desilo mi se nešto za šta sam mlada. Napuniću 48 u novembru, i mlada sam da izgubim muža. I niko nije dovoljno mlad i dovoljno išta da gleda nekog svog kako ga razara bolest. To je jedan ponor u koji upadaš, a svi znamo koliko dubok i mračan on ume da bude. Ali, ne želim o ponoru da pričam. Mislim da je ono što nas najviše karakteriše kao osobe, naša sposobnost da iz takvih ponora isplivamo.