Osvrt na Vladimirovu temu od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra - who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena - da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti - vrstan je poznavalac zenske prirode - i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

Javila mi se čim je krenula akcija "Majka Hrabrost". U to vreme radila je kao novinar u časopisu "MAMA". Podržala je akciju svim srcem, pisala o njoj, ponudila mesto u časopisu za najavu svih aktivnosti. Posle je pokrenula svoj časopis "Roditelj i dete", prenosila neke moje blogove koji se tiču problema u školstvu, nudila mi da pišem redovno za isti... a ja bila lenja, pa odbila. Najviše od svega me je plašila energija kojom ta žena zrači. Ono, kad se umoriš gledajući šta sve ona stigne i postigne. Em je uređivala časopis, jurila sponzore i autore, em je stalno organizovala nekakve sajmove i dečije manifestacije, em je povrh svega bila majka dvoje osnovnoškolske dece. Sve je stizala i postizala. Da se smrzneš.

Kad se ispostavilo da smo komšinice i da njeno dvoje dece pohađa istu školu u kojoj je moj sin počeo da pohađa predškolski program, našla je vremena i da popijemo kafu. I tad sam prvi put shvatila da ona ne samo da pored svog posla i aktivnosti jeste majka dvoje dece, već da s mlađim Veljkom, otkada se rodio, redovno odseda na Institutu za majku i dete.

Uz poznate pesme Pinkflojda, Roling Stounsa, Azre, Dženis Džoplin i mnogih drugih, sinoć je u prepunoj sali pančevačkog Kulturnog centra održan izuzetno veseo hepening sa tužnim povodom: maestralni rok/bluz spektakl u humanitarne svrhe, koji je predvodio niko drugi do gitarista i pevač dr. Nenad Kovjanić - lekar ortopedske klinike u pančevačkoj bolnici ...

...I jedan od najvećih ljudi i lekara koje sam sreo u životu, kojem su svirački i pevački pomogli Dragoljub Đuričić, Nikola Antić, Zoran Samuilov, Bane Olćan, Nevena Račić i Dušan Gnjidić, Ivan

Da, končno počinje da se primenjuje i taj deo "Zakona o obrazovanju", deo koji se odnosi na inkluziju.
Od 1. aprila 2010. godine SVA deca imaju pravo da se upišu u redovnu školu, kao i u pripremne predškolske ustanove.
Ovih dana sam čitala taj zakon i pokušavala da nađem odgovore na neka pitanja, pa sam htela to da podelim sa vama.
Donet je krovni zakon (izglasan u skupštini 31. avgusta,a stupio na snagu u septembru 2009.godine.) Podakta vezana za njega još nisu doneta, ali se radi na tome.Lično mislim

U poslednje četiri godine, koliko život delim s čovekom danskog porekla (koga iz milošte zovem: moja emotivna skandinavska devojčica), više puta sam bila na ivici da doživim infarkt, a sve zbog kulturoloških razlika.

Još na samom početku naše veze, poklonio mi je knjigu "Xenophobe's Guide to the Danes". Nešto poput bleferskih vodiča: kratak šaljivi prikaz danske kulture na 50-tak stranica. Sećam se da me hladan znoj oblivao dok sam čitala. Sve što se u Srbiji smatra potpuno normalnim, u Danskoj je ekstra nenormalno. I obrnuto. Iznad svega, tamo se smatra potpuno nepristojnim bilo kakvo isticanje pojedinca, grupe, institucije, preduzeća, bilo čega, kao najboljeg. Dok se kod nas lokalno pivo reklamira kao "svetsko, a naše", u centru Kopenhagena stoji velika reklama za njihov Carlsberg koja glasi: "Probably the best beer in town". Na svetskom tržištu, isto pivo se reklamira kao "Probably the best beer in the world". Ali ne u Danskoj. U Danskoj bi to bilo nepristojno. Kao što bi bilo nepristojno i reklamirati se bez ograde "probably".

 Gost autor: mr Dragana Ćorić

Pre neki dan sam razgovarala sa kolegama - o poslu, naravno. Da bi neko bio primljen u zvanje asistenta ili saradnika u nastavi, treba da ima visok prosek ocena ostvaren tokom studija i da je u redovnom roku, dakle, bez obnavljanja godina studija, završio fakultet. Poenta tog našeg razgovora je bila sledeća: džaba svih sjajnih ocena ako ti ne znaš da preneseš svoje znanje.

Džaba desetke ako nisi, tako da kažem, maštovit  da zaintrigiraš studente, da ih navedes da te slušaju, da spremaju sa nešto više volje tvoj predmet. Džaba.

Usred tog razgovora, stiže mi sms: "Nastavnik geografije, koji je predavao u dve novosadske osnovne škole je osumnjičen za bludne radnje nad svojim učenicima, dečacima 7. i 8. razred."

Nije me skoro neka vest ovako potresla (a da se odnosi na školstvo, odmah da se razumemo), kao ova. Lično sam se osetila prvo uplašenom kao roditelj deteta koje na jesen kreće u školu, zatim zgroženo kao aktivista organizacije koja se bavi promocijom roditeljstva, i na kraju ponižena kao nastavnik.

Jos malo pa tri godine kako me nije bilo ovde. Odmorili smo se jedni od drugih, ali mislim da je vreme da nastavimo.Za pocetak, ili nastavak, na blog stavljam text koji sam pronasao danas popodne , i koji me je veoma dojmio.
Autor je Tatjana Stevanovic,a nasao sam ga na webu

Uz njeno odobrenje prenosim vam text u celini

               Drago mi je što sam u prilici da objavim ovaj tekst koji je napisala naša blogokoleginica kleinemutter.

               Evo šta o temi kažu u jednom članku u Blicu.

               ( Molim vas da ne budete lenji i da priloženi link otvorite, jer daje prilično dodatnih informacija. .)

               A sada Mala Mama:

Popovi se rastrzaše između brige o Kosovu i brige o Kačavendi te u istom danu oposliše zajedno oboje:

Evo vam Kačavenda, ne dirajte Kosovo.