pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

e pa, društvo, kako vidim da su se pojavili neki nezaboravljeni, ali ne i prisutni ljudi, koji su obeležili početne stranice bloga (ecce florian, virtuelni vaske, pnnb, bauer), red je i nekako da se neko priseti 10. obljetnice bloga...

Povede me juče jedan drugar na radno popodne sa sobom, i tako, svašta nešto sam čuo, uglavnom o mizernim uslovima u kojima ti rehabilitacioni centri rade, uglavnom zasnovani na velikom entuzijazmu personala uposlenog tamo, verovatno sa mizernim ili nikakvim primanjima, sa jadnim ili nikakvim budžetima. To nije ništa neobično za Srbiju, koja je jedna pogođena i poharana ekonomija, što spoljašnjim što ličnim zaslugama.

Nakon tih razgovora sa ljudima koji su mozgovi i ruke egzekucija rehab-programa, ovde kod nas u Vojvodini, otišli smo i do jednog od tih rehab-centara, gde sam bio u mogućnosti da se sretnem sa momcima koji prolaze kroz program izlečenja od zavisnosti - program koji nimalo nije naivan niti lagan.

Tu sam čuo priče od momaka koji su odlučili da dođu u centar, neki od njih novopridošlice, koji su koliko pre par dana ubrizgali sebi doze od više grama heroina. Međutim, nisu samo zavisnici od heroina pohađaoci rehab-programa. Tu su i ovisnici o kokainu, kocki, internetu, alkoholu... Najpotresnija mi je bila priča jednog mladog momka, izbeglog iz Hrvatske, preko Srbije u Australiju, i odraslog u metropoli Sidneju. Momak je lep kao slika, čak i sada, kada su ga kristal met i koka odveli u stanje deluzija, mlad, zgodan. Jako me je rastužila njegova otvorena ispovest, i čak i u ovom momentu dok pišem, osećam duboku žal nad destrukcijom koja se nadvila nad mnogobrojnim mladim životima naših ljudi, lepih i kvalitetnih devojaka i momaka, nekada, pre devastacije.

U kafiću nije bilo skoro nikog. Ništa čudno, bilo je tek 9 pre podne. Svega dva tri stola na kojima su, nagnuti nad novinama, sedeli tipovi sa plastičnim kašičicama u ustima. Moj čovek sedeo je odmah do prozora sa tri telefona ispred sebe koje je stalno poravnavao i proveravao ekrane. Do njega je sedela plavuša peglane kose, loše prepumpane gornje usne, premalenom košuljom ispod bundice koja je isticala neprirodno napumpane grudi. Našminkana kao da je tek došla sa splava na kome je pevala, umornih ali pažljivo iscrtanih očiju. Nasmejala se vrlo neprirodno kada smo se upoznali. Tačnije napravila je grimasu koju sam shvatio kao osmeh. Zubi A1, čisto da upotpuni sliku.

 Kako sam proveo letnji raspust

Ranije sam opisivao leto početka kraja moderne jugoslovenske i neuspostavljanja srpske državnosti. Izašli smo na letovanje 1991. kao normalna deca, deca sa nekim nadanjima, a vratili smo se kao sumorni starmladi ljudi, ljudi čije će horizonte zakriti teška crna zavesa očaja – kao i crno nebo nad hercegnovskim zalivom, tog avgustovskog poslepodneva, kada smo isključili Azru i Gdanjsk 80-e da bismo jasnije čuli teskobne vesti o prvim oružanim sukobima u Republici Hrvatskoj i u jugoslovenskom bratoubilačkom ratu. Stajali smo na toj terasi nad ustima bokokotorskog zaliva, posmatrali nadvijajuće se crnilo nad našom zemljom i nad sudbinama mnogih ljudi moje, i prethodne, i potonje generacije – crnilo što će mnoge sudbine južnoslovenskog prostora progutati zauvek. Niko se nije smejao. Ugasili smo vesti, pustili ponovo Azru, neodređeno svesni da niko od nas neće videti ovaj bend na koncertu, ikada više. Devojke su bile očajne, i mi smo bili očajni, ali smo kao momci pokušavali da ih ohrabrimo, svesni da ni sami ne nosimo u sebi snagu bilo kakve nade više. Mene su ophrvale sumorne misli, crne koliko i more i nebo Boke Kotorske tog dana. Neće me napustiti sve do kraja maja 1999. godine, i konačnog apokalipsisa jedne zemlje, jednog režima i jedne epohe.

Ema Goldman: Slobodna ljubav? Kao da ljubav može biti išta drugo osim slobodna! Muškarac može da kupi pamet, ali svi milioni na svijetu nijesu uspjeli da kupe ljubav. Muškarac je potčinio sebi tijela, ali sva moć ovog svijeta ne može da potčini ljubav. Muškarac je potčinio cijele narode, ali sve njegove vojske ne mogu da potčine ljubav. Muškarac može da okuje i ograniči duh, ali je potpuno nemoćan pred ljubavlju. Visoko na svom prijestolu, sa svim svojim sjajem i pompom koja se zlatom može kupiti, muškarac je ipak samo siromašan i očajan, ako ga mimoiđe ljubav. Ali, ako ljubav postoji, i najsiromašnija kuća sija toplinom, puna je života i boja. Tako ljubav poseduje čarobnu moć da od prosjaka napravi kralja. Da, ljubav je slobodna i ne može da egzistira u nekoj drugoj atmosferi. Kada je slobodna, ona se daje bezrezervno, u velikim količinama i potpuno. Svi zakoni zasnovani na statutima, sve sudnice ovog svijeta, ne mogu da je iščupaju iz korijena. Ali, ako je tlo sterilno, kako brak može da dâ plodove? To je kao poslednja velika i očajnička bitka prolaznog života protiv smrti. Ako se ikada ostvari istinsko drugarstvo i postigne jednakost među polovima, onda će ljubav, a ne brak biti ona snaga koja je dovela to toga.

Eto mene opet na terasici, pa razmišljam, čime bih mogao da nanerviram naš postskojevski narod, pa reko', dajder malo tamo gde je najslabiji - u odanosti otadžbini. Razmišljam, eto, koji deo srpske nacije mi se najviše dopada? Pošto smo svi pomalo samoljubivi, najprirodnije mi je nekako da kažem da smo mi Panonci najpametniji, najmiroljubiviji, najsocijaldemokratskiji, najpametniji, najmarljiviji i, uopšte sve najnaj. Pravimo najmekšu rakiju.

Milosti ne tražim niti bih vam je dao!

Nisam siguran koja se pantljičara žalila, Orbanova ili Koštunicina (isti qrc - iskompleksirani šoveni i jedan i drugi).

Skrinšotove ste videli. Idemo dalje.

Ne, niko iz uredništva nije imao herék da me obavesti što su obrisali. Valjda računaju da diskreciono pravo podrazumeva i pravo da budeš nevaspitan i bahat. Ni to me nekako ne čudi.

EDIT:

Ej, s mukom smo tu kuću pravili. Znaš kad radiš nešto što ti se ne mili, pa sve ide naopako. Mića pogodio gradnju s nekim majstorima Crnotravcima, kaže nema boljih, al’ stalno nezadovoljan. Ma znaš kako to ispadne kad nisi tu da nadgledaš, a on pedanterija, ne može da podnese fušeraj. Jednom ih nater’o da ruše pregradni zid, kaže iskrivili ga. I neka je, samo mene znoj obliva kad pomislim kol’ko je para stucano u ništa.Tim majstorima nisam  kuvala, a k’o da jesam, tol’ko mi bilo teško. Išli deca i ja da pomažemo i da uštedimo neku dnevnicu što bi plaćali fizikalcima i šta da ti kažem? Naradimo se k’o sezonci, iskilavismo se od posla, a on i dalje nezadovoljan. Opet se uvalismo u kredite, rasprodasmo ono njiva što je ostalo posle svekrve, ali ta kuća k’o rupa bez dna. Završetak ni na vidiku, a mi više nemamo šta da prodamo, nemamo gde ni da se zadužimo. Stadoše radovi, a moj Mića sačuvaj bože. Ne spava, ne jede, samo puši i uzdiše. Vidi i on da se zeznuo, ali ne zna kako da se uzvuče.