U kafiću nije bilo skoro nikog. Ništa čudno, bilo je tek 9 pre podne. Svega dva tri stola na kojima su, nagnuti nad novinama, sedeli tipovi sa plastičnim kašičicama u ustima. Moj čovek sedeo je odmah do prozora sa tri telefona ispred sebe koje je stalno poravnavao i proveravao ekrane. Do njega je sedela plavuša peglane kose, loše prepumpane gornje usne, premalenom košuljom ispod bundice koja je isticala neprirodno napumpane grudi. Našminkana kao da je tek došla sa splava na kome je pevala, umornih ali pažljivo iscrtanih očiju. Nasmejala se vrlo neprirodno kada smo se upoznali. Tačnije napravila je grimasu koju sam shvatio kao osmeh. Zubi A1, čisto da upotpuni sliku.

Аутор: др Џејмс Т. Веб (извор)

Према мом искуству, надарене и талентоване особе чешће погађа одређени тип депресије који се често назива езгистенцијална депресија. Иако велики губитак или најава таквог губитка може код било кога узроковати епизоду егзистенцијалне депресије пошто истиче пролазну природу живота, особе са вишим интелектуалним способностима су више склоне да искусе егзистенцијалну депресију спонтано. Понекад је ова егзистенцијална депресија уграђена у искуство позитивне дезинтеграције како је објашњава Дабровски.

Егзистенцијална депресија је депресија која се јавља када се индивидуа суочи са основним питањима постојања. Јелом описује четири таква питања (или „ултимативне бриге": смрт, слободу, изолацију и бесмисао.

                                       ( A NA SVU PRILIKU I MUŠKE, ŠTO SE SVE IMA
                                        UREDNO ZAKLJUČITI IZ PRIČE KOJA SLEDI )

          Ćera: - Super je ispalo testo! Imali smo goste, pa nikako da se javim. Hvala za recopis. :) Treba samo da kupim oklagiju, morala sam da zajmim. :)

          Majka: - Ko nema oklagiju ima običnu litarsku staklenu flašu. To tek da znaš. A za testo mi je baš drago. Inače, i mi smo imali goste...

Hteo sam baš ovih dana da pišem nepolitički blog, majke mi! Ali vidim niko da napiše nešto u čast velikog srpskog praznika Vidovdana, 15/28 junija kad se Srbima dešavaju samo lepe stvari:

- 1389: izgube rat i to posle dovijeka slave

- 1914: ubiju svog najvećeg saveznika u Beču i trudnu mu ženu

- 1989: objave svetu (govornik mlad sa suncem u kosi) da će da zarate sa svima jerbo "ako ne umemo da radimo - umemo da se bijemo"

Prođeš pored stare trafike i livadice na kojoj bi se leti igralo na male goliće i u predvečerje sa konjskih kola prodavao bostan, pređeš put koji je vodio tamo u dubinu naselja i prema Koloniji, provučeš se iza leđa penzinerima i kibicerima oko klupe smeštene u hladu lipa i kestenova,na kojoj su se odvijale večne reprize dvoboja Karpova i Fišera.

Minuvši pored streljane u kojoj su svi klinci iz kraja bar po nekoliko meseci vežbali gađanje iz vazdušare.  Sad iza ćoška, pored vrata prodavnice, pored Kontuševe kuće, malo nizbrdo i – našao si se u drugom svetu. 

Rupa.

Novosti: Srpski đaci previše bubaju, premalo mozgaju

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:467568-Srpski-djaci-previse-bubaju-premalo-mozgaju

Telegraf: Srpski đaci među najnesrećnijima i najgorima na svetu!

http://www.telegraf.rs/vesti/925706-crna-perspektiva-srpski-djaci-medju-najgorima-i-najnesrecnijima-na-svetu

B92:

Сасвим случајно сам наишао на ову праисторијску вест и схватио да поимање правде у Србији почива у ретко сусретљивој димензији апсолутног моралног дна:

"Dečacima koje je zlostavljao Pahomije isplaćeno po milion dinara"

pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.