Kada izgladni, organizam počinje da se samoproždire. Prvo šećeri, pa masti, pa manje važni mišići, pa tako do srčanog.

Dakle, nema mi druge, nego da se i ja oglasim povodom ove eskalacije nasilja.
Ima li smisla onda pisati o ovome? Hoće li nasilje u Srbiji prestati kada nas se sakupi deset blogera koji će dići glas protiv sve očiglednije degradacije prava na goli život? Koliko nas se oglasilo povodom mogućnosti lečenja dece u inostranstvu? Pa, ništa!!! Nema nešto više ni akcija preko socijalnih mreža. A bolesnih koji nemaju mogućnosti da se leče, nažalost sigurno ima. Ali, zato se preko noći, po kratkom postupku menja zakon, ili uredba, šta li, o nivou aflatoksina u mleku. Samo, nekako ne mogu da sedim skrštenih ruku. Martin Luter King reče otprilike da je početak kraja života kada prestanemo da govorimo o bitnim stvarima. A neposredna fizička bezbednost moje porodice, prijatelja, mene, pa i svih mojih komšija i sugrađana, baš mi se čini kao jako bitna stvar. A, i nekako mi se još živi.

Deset dana je malo. Malo da saberemo utiske. Svaki pokušaj sabiranja vraćam na početak. Uvek u jednačini nedostaje neki ugao, podatak....nešto što bi utiske zaokružilo i sklopilo sliku. Onoga što smo videli.....pre deset dana.

Predlažem da ukoliko idete u neki park sa sobom povedete suprugu, ćerku, komšinicu, koleginicu, bilo koje žensko stvorenje, da vas ne bi saletela ekipica sa povicima: "Ti si peder! Ti si peder!"

Ako se pak sami zadesite na klupi u parku i priđe vam grupa mladića sa pitanjem da li znate nekog pedera, odgovorite odlučno: "Da znam, evo sad jedan ode tamo levo, mamu mu nenormalnu."

U protivnom, nosite zdravstvenu knjižicu u džepu i što manje materijalnih vrednosti.

*Ti

Objekti prosvetnih igara su konačno krenuli u škole. Roditeljima je svanulo, a su kuće ostale u tišini. Nema glasnijeg zvuka od onog koji se ne čuje, i kojim odzvanjaju prostori koje su do maločas naseljavala deca. Naročito raspuštena, ona koja preko leta zaborave da škole postoje kao takve, da će ikada opet otvorene biti, verujući da je leto ona debela roze žvaka koja može da se rastegne duže od dužine ruke i onda kao tanka, lepljiva vlas namotava na prste do beskraja.

Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.

Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci. 

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

Maturiralo.

Poslednje u tročlanom nizu.

Koristim priliku da se od srca zahvalim svim bogovima, bez obzira na boju, izgled i razlog postojanja. Svi panteoni bogova mogu da računaju na moje ponizno, sujeverno obožavanje. Zajedno sa pratećim ekipama svetaca.

Izdržasmo.

Kao što je opšte poznato i već više puta apsolvirano, opuštenost je najvažnija u roditeljskom zanatu. Opuštenost vašoj deci garantuje zdrav i neometan razvoj, kako fizički, tako i mentalni. Opuštenost je i za roditelje više no preporučljiva, jer smanjuje mogućnost da završe u haljinama koje se kopčaju na leđima i predugim rukavima, takođe leđno, vezanim u mašnu.

Iliti: šta da kaže jedna, nesmirujuća, ljuta, besna i očajna: tri-dana-na-bensedinima-majka svom detetu koje je mesecima učilo, dok su drugi kupovali gotove testove?