I, završi nam se još jedan zimski raspust.

Prekratko je trajao, ako mene pitate.

Trebalo bi da je duži bar za nedelju dana.

Onih nedelju dana koje su nam potrebne da se iz raznih praznovanja prešaltujemo na normalan režim života i rada. Da malo obnovimo gradivo, uđemo u rutinu i tako to...

Al' šta je - tu je. Ponovo nas čeka draga nam škola.

Pa sad sve nešto razmišljam - možda je to samo moj problem - ali, ne čini li vam se da su naši roditelji daleko manje morali da „uče" sa decom nego što mi to moramo?

- Skinuo si me sa liste?

- Skinuo sam te.

- Zašto?

- Zato što mi nisi potrebna.

- Nisam ti prijatelj?

- Ne. Nisi mi potrebna.

- Kako to misliš... nisam ti potrebna?

- Tako. Lepo. Tamo mi nisi potrebna.

- A... inače sam ti... potrebna?

- Inače si mi jako potrebna.

You are the bows from which your children
as living arrows are sent forth.
The archer sees the mark upon the path of the infinite,
and He bends you with His might
that His arrows may go swift and far.
Let your bending in the archer's hand be for gladness;
For even as He loves the arrow that flies,
so He loves also the bow that is stable.

Oko devet sati, kao i obično, teme su bile "Vreme života i vreme smrti". To je trajalo neko vreme. Posle se pričalo i o tome ko je peder a ko ne, na srpskoj političkoj sceni. Nikada neću biti sigurna kada je ta reč upotrebljavana kao seksualno opredeljenje a kada kao karakterna osobina. Ni da li to spada u "Vreme vlasti" ili "Vreme zla". U svakom slučaju, gde god da je otac nacije bio noćas, štucao je.

Pre 4 dana, svetske novinske kuće objavile su vest da je "Iračanin Nadžim al Anbaki ubio svoju 19-godišnju kćerku Šalu kada je otkrio da ju je regrutovala Al Kaida kako bi bila bombaš samoubica".

.. I kraljičino ogledalo pride...

Sa zadovoljstvom vam predstavljam mog gost-autora Elisa:
voila:

1
Već nekoliko dana medije u Srbiji, a u njenom okolišu, potresa zla kob porodice Nastić i afera sa fotografisanjem trenutaka posvećenih ličnoj higijeni. Ovu bravuru američkog pravosudnog sistema treba nazvati jedinim mogućim imenom - rudimentarnim hajvanlukom, naravno, uz uvažavanje pretpostavke da zaista nije bilo kršenja zakonskih normi. Naime, niko od onih koji reaguju bolnim pathosom i empatijom na ovaj slučaj nije imao priliku da baci pogled na materijale u predmetu, već svi odreda zavise od novinskih izveštaja, a to uvek može da dovede čoveka do polja banalnih i vulgarnih zabluda.

 Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo? 

  Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo",  bez moje volje,

Agencija za zaštitu dece je u kolevci demokratije oduzela decu Verici i Vuku Nastiću. Zato što je neko u kompjuterskom servisu brljao po njihovim privatnim porodičnim fotografijama. I na njima našao snimke gole dece koja se kupaju u kadi. To su prijavili policiji, otac Nastić je otpušten s posla i zajedno sa majkom dece koja se nisu kupala obučena u kadi, uhapšen. Deca su im oduzeta i data starateljskoj porodici. Jer su pomenute fotografije protumačene kao pornografija, seksualno zlostavljanje dece i nepropisna briga o deci. Vuk i Verica Nastić već pola godine pokušavaju da se izbore da im se deca vrate.

Ako je posedovanje fotografija gole dece, u privatnom albumu, u državi koja širi ljudska prava milom ili još češće silom, zločin, onda sam i ja, ali bojim se i većina stanovništva u našim krajevima zrela za doživotni 'aps ili i prinudni rad i u narednom životu. Uz ne samo oduzimanje dece, nego i neku preventivnu zabranu razmnožavanja uopšte.

U poslednje četiri godine, koliko život delim s čovekom danskog porekla (koga iz milošte zovem: moja emotivna skandinavska devojčica), više puta sam bila na ivici da doživim infarkt, a sve zbog kulturoloških razlika.

Još na samom početku naše veze, poklonio mi je knjigu "Xenophobe's Guide to the Danes". Nešto poput bleferskih vodiča: kratak šaljivi prikaz danske kulture na 50-tak stranica. Sećam se da me hladan znoj oblivao dok sam čitala. Sve što se u Srbiji smatra potpuno normalnim, u Danskoj je ekstra nenormalno. I obrnuto. Iznad svega, tamo se smatra potpuno nepristojnim bilo kakvo isticanje pojedinca, grupe, institucije, preduzeća, bilo čega, kao najboljeg. Dok se kod nas lokalno pivo reklamira kao "svetsko, a naše", u centru Kopenhagena stoji velika reklama za njihov Carlsberg koja glasi: "Probably the best beer in town". Na svetskom tržištu, isto pivo se reklamira kao "Probably the best beer in the world". Ali ne u Danskoj. U Danskoj bi to bilo nepristojno. Kao što bi bilo nepristojno i reklamirati se bez ograde "probably".

 Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala