Pukao sam dvadeset dolara

pokušavajući da izblefiram

nekog Poljaka sa najviše čipova na stolu.

Držao sam J i 7 u trefu

podigao za deset dolara i nadao se da ću

ugledati boju ili triling

ali je na flopu izašlo 4 - 9 - 10

Maši im dok odlaze...

Jednom sam pitao jednu prijateljicu da pogleda neko moje pisanije. Rekla je da ima pogan stav ali to je njeno mišljenje da svi pesnici treba da odleže  jedno deset godina kako bi im izvetrela ta patetika pa tek onda da se uzmu u razmatranje. Ovo je starije od deset godina, ne znam da li je sad zbog toga možda manje patetično. Ovo je

,

"Važno je, možda, i to da znamo
čovek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Mika Antić








......sreca_srneca.......

Poštovani čitaoci bloga, ova priča će biti zaključana za komentare. S razlogom. Sve moje priče su lični doživljaji ili doživljaji bliskih mi ljudi, s malo preterivanjai da bi bile zanimljivije.  Cilj im je da podele iskustvo, zabave ili zamisle čitaoce. Ne treba mi ni uputstvo za život, ni naknadna pamet. Eto, neka ih ovde, možda neko u njima prepozna i ponešto dobro.

One prve noći su me prebacili na krevet kao džak. Došla sestra, uključila infuziju, prekrila me nekim ogromnim plavim čaršafom i otišla. Ležim na leđima, pokušavam

Ne pitaj kako mi je bilo kad sam mu se vratila. Ćuti on, ćutim ja, ujutro zajedno na posao, popodne zajedno s posla, a u kući dva stranca. Pojede šta mu stavim na sto, uzme novine i zadrema na kauču, a ja ne znam kud ću od muke. Uveče ja odem u spavaću sobu, a on ostane na onom kauču, pa ga čujem kako se prevrće i uzdiše. Niti gde idemo, niti nam ko dolazi. Samo kad odemo u selo progovorimo po koju pred decom i tako potraja sigurno dva meseca.

Jedan dan svratim do prodavnice, a tamo ona njegova, nešto se rastorokala sa trgovkinjom. Nismo se srele od one noći i to mi bilo