...kada govorimo o bajkama

2-5. septembar 2012.

Moja domaćica u Biškeku, trideset-deveto-godišnja Poljakinja Renata, učiteljica jezika u kirgizijskoj prestonici, otvarala je vrata svog jedno-sobnog stana svim putnicima koji bi joj se javili preko Kauč surfinga. I sama je mnogo putovala, uglavnom u ličnoj režiji -- nema kontineta

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

                                                                                          ili jedna malo preko reda priča.

Bice da su jos pre prve svoje zajednicke sesije Barbra Strajsend i njen kolaborator, producent i pijanista za ovu priliku, Dajana Krol, osmislile album "Love Is The Answer" kao duboko emotivan zapis u kome svaka pesma treba da bude svojevrsno "istrazivanje u vezi sa pitanjima srca". Neko bi i sam takav potez - udruziti Strajsendovu i Krolovu u zajednickom projektu - opisao kao

Kraj leta.

Depresivno doba..odkad znam za sebe.

I to ne u onom, na prvu loptu, smislu

još jedan prođe dan...ode život i tajrad...

E breeee, tol'ke godine proživeh misleći da kad nešto kažem, to uradim dovoljno jasno, nedvosmisleno i bez zadnjih (često ni prednjih) namera. Neke rečenice toliko često izgovaram, da me niko više i ne čuje. Ali mi pamte facu, posebno u nekim prilikama, pa mi se dešava da kako zinem, čujem odgovor: „Znam, sad ćeš da kažeš...“

Znaš ti..., da ne budem prosta! Slušaj me, možda ćeš i razumeti nešto!

Pričamo, bre,  pričamo svi u glas, a uopšte se ne sporazumevamo. Dajemo neke izjave, misleći pri tom na nešto sasvim drugo, pa tu stvarno

Šut izgleda odlično. Jeste upućen dve sekunde pre kraja napada, ali izbačaj iz ruke izgleda perfektno, putanja je visoka i dobra, i sada se lopta vrti oko obruča i možda upadne gde treba, a možda i ne. Da li će upasti zavisi od toga da li će neko sa strane mučki zadrmati koš ili čak javno i bezobrazno skinuti loptu sa obruča.    

               Drago mi je što mogu da ustupim prostor svojoj gošći Kleinemutter.

               Moje dete je dete sa posebnim potrebama ili dete sa invaliditetom 100% ili hendikepirano dete ili kako god već zovu ovakvu decu, ali moje dete je jedno toplo dete, koje se raduje životu, koje uživa u sadržajima u kojem uživaju i druga tipična deca. Moje dete je moja srećica !

Retko ko je znao ( ja sam odavno zaboravio) ime kafane, svi smo govorili: Idem, idemo kod Tonke. Njena kafana se nalazila tik uz žičanu ogradu kojom je bio opasan vojni aerodrom u Mostaru, na raskrsnici puteva, levo i uzbrdo za Nevesinje i Gacko i pravo, za Blagaj na Buni. Taj zaselak se i onda a i danas zove Gnojnice, iako je osim Tonkine kafane, kuće preko puta u kojoj je obitavala njena porodica i stražare

Lepo je tu.