Već neko vreme razmišljam o ovom tekstu i svaki put odustanem, bojeći se dve stvari: da neću biti dovoljno jasna u onome što hoću da kažem (a ne jednom mi se desilo da ne ne procenim kako treba sagovornika i  da rasprava ode u pogrešnom pravcu) i da će priča postati previše lična jer o onome o čemu planiram da pišem skoro svako ima lično iskustvo.

blues b...

Zamišljao sam te takoii to ne može da se objasni, jednostavno tako je i gotovo, šta da ti objašnjavam
,
-Kako?
Pa zamisli ,onako i i i ...e pa b. Desi se na primer...
Recimo ,naučiš...
da plivaš ..i može da se dogodi da to ne radiš ...dugo godina.. i kad ponovo
uđeš u vodu i ne utopiš se nego se održavaš na površini...tako je i meni..bilo do tebe,
...
A znao sam da

Kada je trebalo Aleksu da upišemo u školu nijednog trenutka se nisam dvoumila, već sam mislila da to treba da bude škola koja se nalazi odmah ispred naše zgrade, a u koju je tada išla i moja starija kćerka. Sada, kada on još malo pa završava četvrti razred, mislim da nisam pogrešila.

O - sta je to seks?

Izašao sam iz samoposluge i krenuo prečicom između solitera kroz mini park koji je istovremeno i parkiralište. Kroz zimzeleno bilje, ariš, smreka, šta li je, dopre do mene ženski glas: Jesi našo šta, kad bi se otrovo bila bi najsrećnija...! Trenutnomomentalno se ukopam u mestu i okrenem glavu! Žena pedesetih godina, sedi na klupi, pored nje kese iz Maxija i ceger, sela da se odmori. Glas joj je, dok je izgovarala one gnusne rečenice, u najmanju ruku bio ravnodušan a time i stravičniji!

Zamolili su nas da napišemo nešto o svom iskustvu vezanom za azilante.

Evo, ja ću pokušati to da uradim na svoj način a Jelena i Mima na svoj jer mi smo tri potpuno različite osobe koje je sasvim nenadano spojila solidarnost i ljubav pretvarajući nas u jedno.

Posle fotografija azilanata koje smo videle u nekim dnevnim novinama- osetile smo potrebu da se nekako organizujemo i pomognemo.
Pokrenule smo akciju na fb pod nazivom (NE)VIDLJIVI LJUDI & (IN)VISIBLE PEOPLE u nameri da pokušamo da motivišemo ljude da pomognu, doniraju ono što mogu- garderobu, hranu, ćebad, čarape, džempere,obuću, vreće za spavanje...bilo šta.

Devedesete godine su bile zle i za ljude i za knjige. Ljudi su ubijali i ljude i knjige. Zbog pogrešne nacionalne pripadnosti. I sopstvenog zverstva i gluposti. Tih godina su spaljivane i bacane knjige pisaca koji nisu imali državljanstva država u nastajanju. Nije bilo važno što mnogi odavno više nisu bili živi, važno je bilo samo odakle su, kako im se prezimena završavaju, ko su im bili roditelji. Oni prema knjigama milosniji su ih poskidali sa polica biblioteka, od zatvorskih do školskih, i dali ih u preprodaju.

Tih godina je ljubljanska antikvarnica prosto bila zatrpana »počišćenim« knjigama srpskih, hrvatskih, makedonskih, bosanskih pisaca. Za svaki slučaj su maknute i knjige ruskih i bugarskih pisaca. Zvuči nekako slično, zlu ne trebalo, da ne čiste dva puta. Prodavale su se u bescenje. Sabrana dela Andrićeva su koštala kao jeftiniji mesečni magazin, ni Danilo Kiš nije bolje prošao. Puškin i Jesenjin su jedva dobacivali do papirnih maramica. Dobro očuvane knjige, odličnog papira, još bolje štampe, večitog poveza i još večitije sadržine.

 

tamo negde sredinom tridesetih godina

života se zaljubio

bio je još uvek mlad,
troje dece i brižna racionalna žena
su postali naporni.

• E! Otkud ti?
• Iz četvrtog reda. Jedva sam se probila. Kako si, gde si?
• Dobro. Sasvim. Mestimično suzno. Još umem da uključim dugu..... Na starim i novim mestima. Ti?
• Dugo se nismo videle.
• Dugo. I nismo se pitale.